Nije u pitanju bojkot farmera nego realna slika odnosa države prema ovoj grani poljoprivrede

Slika u naslovu teksta nije snimljena u trenucima kada su i poslednji gosti – uključujući i četvoronožne – poslednjeg dana napustili 82. Međunarodni poljoprivredni sajam u Novom Sadu. Snimljena je juče u vreme kada je na svim drugim mestima, unutra i napolju, šetala gomila ljudi, razgledajući i ono što ih zanima i ono što im se samo po sebi nametnulo kao zanimljivo.
Slika je to, po opštoj oceni posetilaca Sajma, trenutnog stanja domaćeg stočarstva, posebno u oblasti govedarstva s predznakom „mlečno“.

Ne radi se tu, kaže Gorjan Simonović iz Kruševca, ni o kakvom bojkotu farmera – iako bi za to postojali mnogostruki opravdani razlozi – nego o odnosu rukovodstva Sajma prema njima. Kako kaže, računajući valjda na neku vrstu stočarskog patriotizma, čelni ljudi Sajma računali su na to da će – kao i mnogo godina ranije – farmeri pohrliti u Novi Sad, ne bi li se pohvalili pred domaćim i stranim gostima, a možda nešto prodajom i zaraditi. Pri tome, kaže on, sve ostalo prepustili su samim farmerima: od brige oko troškova transporta (poneki od njih prevaljuju i po 300-400 kilometara do Novog Sada), pa do one oko veterinarskih usluga ukoliko se grlo razboli (a to se uvek nekome događa). U takvoj situaciji, kaže Simonović, mnogi su prelomili da se odreknu par dana varljive slave i neizvesnog utrška i ostanu kod kuće da slušaju hvalospeve o oko 1.500 izlagača iz 64 zemlje zemlje sveta koji su se, naravno u odličnoj organizaciji, slili u Novi Sad da do 15. maja prikažu ono čime raspolažu.

Njegovo mišljenje deli i Tomica Vojnić Mijatov iz Tavankuta, koji – kao proizvođač svinja i mleka – kaže da su prazni boksovi u hali za junice ogledalo stanja domaćeg stočarstva. Kao mali proizvođač mleka on kaže kako je subotička „Mlekara“ ovih dana ponovo privremeno zatvorila otkupnu stanicu u koju svoje mleko nosi još 17 malih proizvođača. Za njega nema dileme da se takvim potezom – pod izgovorom o nedovoljnoj higijeni mleka, odnosno povećanim bojem somatskih ćelija u njemu – zapravo krije namera svih domaćih mlekara da unište male proizvođače, koji dnevno predaju od 20 do 60 litara mleka, recimo. Problem je u tome, kaže Vojnić Mijatov, što je u Srbiji najveći broj proizvođača upravo iz te kategorije i, ukoliko prerađivači na ovaj način zasuše vimena njihovih krava, mnogi od njih ostaće bez jedinih, ionako skromnih prihoda na koje računaju. Ističući da najveći broj ljudi iz te kategorije pripada starijoj generaciji, Vojnić Mijatov kaže kako će država uskoro zapatiti veliki broj socijalnih slučajeva u ionako opustelim selima iz kojih mladi – kao uostalom i oni iz gradova – beže glavom bez obzira, jer ne vide nikakvu perspektivu.

Stipan Vojnić Purčar iz Starog Žednika ide korak dalje, ističući da su prazni boksovi za goveda zapravo realna slika opšteg stanja u zemlji. Država, kaže on, u želji da ispuni sve zahteve krupnog domaćeg i stranog kapitala, potpuno zanemaruje svoje građane od kojih je veliki deo onih koji se bave poljoprivredom. Kao primer takvog stanja on navodi već odavno goruću temu da domaći farmeri muku muče da svoje svinje prodaju i po proizvodnoj ceni (oko 140 dinara za kilogram žive vage), a investitoru iz Nemačke nude se uslovi za pokretanje iste te proizvodnje pod uslovima o kojima domaći paor može samo maštati.

Naši sagovornici iz Tavankuta i Starog Žednika jednodušni su i u oceni još jednog apsurda: ponuda mehanizacije na Poljoprivrednom sajmu u Novom Sadu ne stidi nijedne manifestacije slične vrste u svetu. Problem je, međutim, u tome što je ona – po njihovim rečima – namenjena tek šačici domaćih poljoprivrednika. Podvlačeći često isticanu paralelu o raspodeli kapitala u modernom svetu, Vojnić Mijatov i Vojnić Purčar kažu kako je reč tek o 1% domaćih poljoprivrednika, dok svi ostali, gledajući najsavremenija dostignuća u proizvodnji kombajna, traktora, priključnih mašina i ostalih čuda samo pare oči, maštajući o tome šta bi oni sa njom jednog dana…

Svima njima za utehu može poslužiti slika domaće proizvodnje poljoprivredne mehanizacije, koja je, baš kao i poljoprivreda nam generalno, na izdisaju. Možda će se onoga dana kada se praznim boksovima za goveda priključe i slike praznih šetališta na Sajmu, neki budući ministar lupiti po čelu i zapitati se „ko nas, bre, opusti“? Međutim, iz perspektive kako sada stvari stoje, verovatno će već sledećeg dana biti smenjen. Od šeika ili domaćih tajkuna – svejedno. I tako im je svima jedini cilj zagospodariti što većim površinama inače nenadoknadivog prirodnog resursa, kakav je zemlja.

Zlatko Romić

izvor: maglocistac.rs