Jelena Marić je učinila nešto “neverovatno” – imala je državni posao u Srbiji, napustila ga, kupila koze i upustila se u nemirne vode privatnog biznisa.

Prosečan Srbin teško bi mogao da shvati Jelenu Marić iz Novog Sada. Po završetku studija pejzažne arhitekture u Novom Sadu dobila je posao u Pokrajinskom zavodu za zaštitu životne sredine, upisala master studije iz organske poljoprivrede, aktivista je NVO za prevenciju nasilja na internetu, ima dugogodišnju vezu…

Gledano sa strane, sve je išlo glatko i mogla je da bude mirna “do penzije”. Ali Jelena na život ne gleda tako, i državni posao ne smatra ostvarenjem “srpskog sna”. Umesto toga odlučila se da gaji koze i pravi sir. Tako je nastalo Gazdinstvo Carpe Diem (na latinskom “iskoristi dan”).

“I ja i moj nevenčani suprug smo radili dva posla da bismo mogli da vratimo kredit za stan i jednog dana normalno živimo. Pored posla u Zavodu, tu je posao u NVO, pa studije… Viđali smo se od jedanaest uveče. To nije život, i ubrzo smo bili svesni da moramo nešto da uradimo”, kaže Jelena.

To nešto je naletelo “niotkuda”. Igrom slučaja došli su do elaborata za farmu koza i “nešto je kvrcnulo”.

“Sve smo proučili, na raspolaganju smo imali kuću moje mame u Srbobranu, i u maju prošle godine u dvorištu je nikla farma koza. Sada je tu već mini mlekara i proizvodnja sira, a imamo i velike planove”, objašnjava svoj početak u biznisu Marićka.

A početak je bio sve pre nego lak. U dvorištu je podignut plastenik (nalik na “balone” za rekreativni mali fudbal) sa pregradama od transportnih paleta umesto klasične zidane štale. Pomoćne prostorije kuće pretvorene su u deo za mužu. U tom trenutku nije bilo problema, ali drama je počela gotovo odmah po stizanju prvih alpskih kozica iz manastira Kovilj.

Bilo je komičnih trenutaka, kao što je guranje “nevaspitanih” koza na mužu ili besmislenog dežuranja noću “da se kozice ne bi tukle”, ali i tragičnih.

“Odmah po dolasku prve ture od nekoliko koza, jedna je u putu donela na svet jare i ono je uginulo. Toliko smo se potresli da smo mislili da odmah sledećeg dana damo oglase za prodaju koza i sve obustavimo. To su momenti koji ti pokažu koliko si zaista hrabar. Srećom, nismo to uradili i sada je početno stado od šezdesetak koza udvostručeno”, kaže Jelena.

Sada na farmi od sedam ari ima svega u minijaturnoj verziji: od dela za velike koze, “vrtića” sa tridesetak mališana, do improvizovane “ispaše”, gde se koze “sunčaju” na smenu da ne bi sve vreme boravile u štali.

Prvobitna ideja Jelene Marić i Aleksandra Stepanića je bila da samo proizvode mleko. Međutim, kako je mlekara sa kojom su prvo sarađivali neredovno kupila mleko, a proizvedene količine su narasle, nametnula se i proizvodnja sira (koji može duže da stoji). Za sada proizvode “sir u kriškama”, a planiraju i proširenje palete na stare i tvrde sireve. Njihove prozivode možete potražiti preko Facebooka, u prodavnicama zdrave hrane u Novom Sadu i okolnim gradovima, a odnedavno i u prodavnicama koje sarađuju sa mlekarom Muza iz Deča. Posao se širi i smeši im se ulazak u dva ozbiljna domaća trgovinska lanca i jedan regionalni.

Od prvobitnog balona i prostorije za mužu, farma je prerasla u pravi mali pogon za preradu mleka. Ekipa portala MONDO je imala priliku da vidi kako se (ne tako) stara vojvođanska kuća od 100 kvadrata adaptira u mini mlekaru po HASAP standardima.

Kada smo mi bili tamo, upravo se montirao kotao na čvrsto gorivo, kako bi mogao da energijom snabdeva nove, veće mašine za proizvodnju sira. Majstori na sve strane, gletuju se zidovi, postavlja stolarija… Uz sve to se u delu kuće paralelno odvija prozvodnja.

Ko god je imao radove i u stanu, a na kući pogotovo, zna kakav je to haos i nervoza (postoji i narodni izraz “il’ je lud il’ gradi kuću”) ali Jelena pleni pozitivnom energijom.

“Kad radiš nešto svoje ništa ti nije teško. Majstor kotao ugrađuje već dva dana, radi gotovo neprestano a mi dežuramo na smenu i noću. Aleksandar je sa svoje ‘smene’ do šest praktično otišao direktno na posao”, kaže uz osmeh Jelena.

Jelena i Aleksandar znaju za šta rade. Iako farma postoji tek godinu dana, već imaju odlične rezultate. Na “pozitivnu nulu” su izašli već oko Nove godine i sada pokrivaju mesečnih 1.300 evra rashoda za energiju, hranu koju sami prave, pet pomoćnih radnika. Ali tu ne misle da stanu.

“Sada prerađujemo oko 200 litara mleka dnevno a plan nam je da to bude 750. Do kraja godine ćemo premestiti i farmu na neki veći prostor, neki salaš van samog Srbobrana, da ne smetamo više dragim komšijama. Nisu se dosad bunili, ali ipak…”, kaže Jelena.

Planovi su planovi, ali daleko od toga da u Srbiji sve ide “kao po loju”.

“Pokušavamo da uvedemo trofaznu struju od decembra. Platili smo uvođenje 173.000 dinara, od priključka još ništa. To nervira ali ništa nas neće omesti da ostvarimo što smo naumili”, kaže za kraj Jelena.

Bez dinara kredita

Jelena i Aleksandar su se u avanturu sa farmom koza upustili “o svom trošku”. Krenuli su sa osam hiljada evra početnog kapitala koji je obezbeđen iz njihovih tadašnjih plata. Kredite od banaka nisu uzimali, kažu “zasad” jer ih sada banke već jure kao dobre potencijalne klijente, ali su imali pomoć države Srbije i – Kanade. Na konkursu Pokrajinskog sekretarijata za poljoprivredu dobili su u oktobru od 2,8 miliona dinara za opremu (pod uslovom da deo novca ulože sami) a u februaru i 330.000 dinara od Fondacije Divac i Ambasade Kanade. Te pare koje su “došle niotkuda” smatraju potvrdom da su na dobrom putu.

Neko zbog dece, neko zbog onkologije

Od davnina se zna da su kozje mleko, surutka i sir veoma zdravi proizvodi. U današnje vreme to se zaboravilo a neko se toga seti tek kad “dođe do onkologije”. Surutka se, naime, koristi radi bržeg oporavka posle tretmana hemoterapije. Međutim, ima i tu i svetlija strana, jer Jeleni i Aleksandru su po kozje proizvode dolazili i ljudi koji planiraju da dobiju decu vantelesnom oplodnjom. “Sam rad sa životinjama je neverovatan – sva uložena ljubav i energija se višestruko vraća, ali to saznanje od drugih ljudi da bukvalno praviš zdravlje i pomažeš rađanju novog života, to je jednostavno fantastično”, kaže Jelena Mitić.

Pa zar ste za to učili fakultete?

Za dramatičan preokret u Jeleninom i Aleksandrovom životu nije bilo razumevanja u njihovoj najbližoj okolini. Porodice su im bile više nego skeptične. “Pa zar ste za to učili fakultete, da gajite koze?”, zgranuti su im bili roditelji kada su čuli da odluku.

preuzeto sa : mondo.rs