Od klaničara iz Evropske unije u prošloj godini povećana kupovina takozvanog prehrambenog otpada. Kontrole kvaliteta nije bilo pet godina Vodeće srpske mesne industrije su tokom 2014. godine iz inostranih klanica uvezle oko 35.000 tona najlošijih jestivih delova mesa najgoreg kvaliteta. To pokazuju podaci Uprave carina. Reč je o otpadu, koji može da se koristi u […]

Od klaničara iz Evropske unije u prošloj godini povećana kupovina takozvanog prehrambenog otpada. Kontrole kvaliteta nije bilo pet godina

Vodeće srpske mesne industrije su tokom 2014. godine iz inostranih klanica uvezle oko 35.000 tona najlošijih jestivih delova mesa najgoreg kvaliteta. To pokazuju podaci Uprave carina. Reč je o otpadu, koji može da se koristi u ishrani i koji završava na našim trpezama kroz mesne prerađevine.

Reč je o delovima klanične prerade i to sve isključivo spada u treću kategoriju mesa. U to se ubrajaju vratovi, leđa, trtice, vrhovi krila, potkožne svinjske masnoće, kožura, creva, iznutrice, koje se u Srbiju najčešće uvoze iz Belgije, Španije, Nemačke, Mađarske, Slovenije.

Ostaci živine, svinja, junadi nisu dozvoljeni u takvoj formi za prodaju u mesarama, već oni moraju isključivo da imaju termički tretman u industriji.

– To je najjeftinija sirovina i sigurno je ima više u domaćoj proizvodnji nego što se uvozi – kaže za „Novosti“ Siniša Kotur, načelnik Odeljenja za međnarodni promet i setifikaciju Ministarstva poljoprivrede. – Tu su i oštrije kontrole, jer je sklonija kvaru, pa zahteva poseban režim obrade. Iako je kvalitativno lošija, i dalje predstavlja meso i animalni protein. Proizvodi od tih sirovina moraju da imaju naznačeno to na svojoj deklaraciji. Mašinski separisano meso takođe mora da se naglasi. Jeste najjeftinija sirovina i to su najjeftiniji proizvodi.
Profesor Radomir Radovanović, nekadašnji šef katedre za upravljanje, bezbednost i kvalitet hrane na Poljoprivrednom fakultetu, takođe potvrđuje da je sporna klasifikacija, jer nešto što je označeno kao „sveži svinjski otpad“ ne mora apriori da znači da je i za bacanje.

– Tu ima kožica, sitnog mesa koje nastaje prilikom obrade mesa, tetiva i vezivnog tkiva – kaže profesor Radovanović. – To se sve koristi, ali je pitanje koliko i u kojim količinama. A kontrole su prilično slabe. Ljudi treba da se zapitaju da li je moguće napraviti viršlu za 120 dinara, ako je sirovina duplo više.

Profesor Miladin Ševarlić kaže da je ključno pitanje za koje potrebe se uvoze te robne grupe otpadaka iz industrije mesa:

– Nadležne inspekcije treba da prekontrolišu sadržaj tih proizvoda i da li odgovaraju standardima kvaliteta. Te podatke treba objaviti, da bi građani izbegavali te proizvode.

Predsednik Nacionalne organizacije potrošača Srbije Goran Papović kaže da mnoge stvari koje se uvoze vređaju dostojanstvo samih potrošača. On je naveo da je problematičan pravilnik o mesu i da u zemlji nije regulisana kategorizacija mesa.

– Trenutno u državi nema dovoljno novca i razumevanja da i udruženja potrošača rade redovna uporedna ispitivanja kvaliteta hrane – tvrdi Papović i dodaje da u Srbiji takvih kontrola nije bilo u poslednjih pet godina.

U Privrednoj komori Srbije PKS naglašavaju da postoji podzakonski akt, usklađen sa EU, koji reguliše kvalitet i zdravstvenu bezbednost proizvoda u klaničnoj industriji. To je Pravilnik o kvalitetu usitnjenog mesa, poluproizvoda od mesa i proizvoda od mesa, u kom su detaljno razrađene tehnologije, sastav proizvoda, minimalna i maksimalna koncetracija sirovina, dodataka i aditiva u određenom proizvodu. Recimo, šta i koliko sadrži pašteta, čajna kobasica ili barena kobasica…

novosti.rs