Veza između Srbobrana, latinske sentence “karpe diem” ili, na srpskom “ispuni dan korisnim sadržajem”, stada koza, pejzažne arhitekture i nagrade “Najbolje iz Srbije” teško se nalazi. Osim ako upoznate Jelenu Marić, mladu ženu širokog osmeha, koja je povezala naoko nespojovo.

U porodičnoj kući svoje majke u Srbobranu u kojem je odrasla, uz podršku momka, Aleksandra Stepanića, inače pravnika, i nekoliko prijatelja, koji su sakupili dvadesetak hiljada evra, ona je otvorila farmu koza i mlekaru imenom “Karpe diem”. Posle svega godinu dana, dobila je prestižno priznanje – “Najbolje iz Srbije”.

– Koze su mi se toliko “uvukle pod kožu” da sam odlučila da ne tražim obnovu ugovora u pokrajinskom Zavodu za zaštitu prirode, gde sam radila kao pejzažni arhitekta – objašnjava, uz osmeh naša sagovornica. – Pokazalo se, da su mi koze i proizvodnja sira, u stvari, ispunile dan. Čak i pored obaveznog pitanja i prekora – “Jeste li vas dvoje završili fakultete da čuvate koze…”

A sve je, kako priča ova dvadesetsedmogodišnja sagovornica, dok obilazimo minijaturnu mlekaru, koja je smeštena u samo 100 kvadratnih metara nekadašnje porodične kuće, počelo u maju 2014, kada je iz manastira Kovilj stiglo prvih 58 koza. Smeštene su u plastenik, izoliran staklenom vunom, u kom su boksovi napravljeni od starih drvenih paleta. Takvim “smeštajem”, uobičajenim u Evropi, uštedeli su gotovo 6.000 evra. Toliko je plastenik jeftiniji od “klasične” staje.

HRANA SA DODATKOM – Za sve koze trenutno hranu kupujemo, i oplemenjujemo je dodatkom minerala zeolit – priča naša sagovornica. – Samim tim, proizvodna cena mleka nam je značajno viša nego kada su koze na paši. Kada ih hranimo ovako, mleko je 60 dinara, a kada su na paši, cena je samo 20 dinara. Za kilogram sira, u zavisnosti od vrste, treba nam od šest do 10 litara mleka…

– Najpre smo se farmom Aleksandar i ja bavili posle posla, ali, pokazalo se da je potrebno više angažovanja – objašnjava Jelena, uz napomenu kako su i ona i Aleksanar gradska deca, koja, do sada, nisu imala veze sa poljoprivredom. – U početku smo prodavali mleko i farma je bila u gubitku 500 evra mesečno. Onda smo odlučili da počnemo da pravimo sir, u dve prohromske šerpe. Njih i sada vrlo pažljivo čuvamo.

Proizvodnju, odnosno preradu u domaćinstvu su registrovali i sir, kao zanatski i tradicionalni proizvod, počeli da plasiraju po restoranima. Tada je usledio konkurs jedne poznate fondacije za podršku mladima na selu. Dobili su 330.000 dinara, pa je stigla prva mašina za preradu. Na pokrajinskom konkursu dobili su još 2,5 miliona dinara i tada je, uz veliku podršku prof. dr Anke Popović, sa novosadskog Poljoprivrednog fakulteta, podignuta savremena mlekara, koja zadovoljava najviše standarde. Zaposlena su i četiri radnika.Danas dnevno prerade oko 400 litara mleka, koje plasiraju u nekoliko lanaca supermarketa.

– Stado koza smo, posle prvih 58, proširivali kupovinom – priča Jelena. – Najlepše “proširenje”, ipak, stiglo je od moje bake, koja nam je poklonila jednu belu kozu.

Izvor i foto: Novosti.rs