Kada god se zapodene priča o domaćoj poljoprivredi, neizbežno se, pre ili kasnije, svi problemi koji postoje pravdaju veličinom poseda.

Naime, u javnosti se uporno forsira ideja da je jedini isplativi način bavljenja poljoprivrednom proizvodnjom što veća površina koja se obrađuje. U prilog tome stalno se plasiraju informacije kako je prosečno poljoprivredno gazdinstvo u Srbiji tri puta manje nego u Evropskoj uniji, pa je logično zašto je srpska poljoprivreda tu gde jeste.

Istovremeno, često se govori i o usitnjenosti poseda, ali se nikada do kraja ne objasni da su sitan i usitnjen posed dva odvojena problema koji imaju različite posledice, ali se i rešavaju na različite načine. Pojam “sitan” odnosi se na veličinu ukupne površine koju jedno gazdinstvo obrađuje, dok “usitnjen” objašnjava da ta površina nije u jednom komadu, već se sastoji od fizički odvojenih parcela. I ma koliko ovo izgledalo kao cepidlačenje, zapravo je reč o potrebi da se selektivne informacije, koje na kraju dovode do pogrešnih zaključaka i loših zakonskih rešenja, preciznije definišu.

Idemo redom. Prvo, tačno je da je prosek gazdinstava u EU veći nego u Srbiji – prema podacima Evropske komisije, prosečna veličina gazdinstva u EU iznosi oko 15 hektara, a u Srbiji 5,44 hektara. Međutim, mnogo su bitniji podaci koji pokazuju koliko procentualno ima farmi određene veličine a oni govore da čak 49,1 odsto svih farmi u EU ima površinu manju od dva hektara, 20,2 odsto je veličine od dva do pet hektara, dok je samo oko tri odsto poseda većih od 100 hektara. Istovremeno, prema podacima popisa poljoprivrede iz 2012, samo osam odsto gazdinstava u Srbiji je do dva hektara, a čak 23,6 odsto, odnosno gotovo osam puta više nego u EU, veće je od 100 hektara. Kada uporedimo ove podatke, jasno je da veličina poseda nije presudni faktor za stepen razvijenosti poljoprivrede, s obzirom na to da je na teritoriji EU gotovo 50 odsto gazdinstava manje od dva hektara, dok je u Srbiji čak 23,6 odsto gazdinstava veće od 100 hektara, a u EU samo tri odsto. Sudeći prema statističkim podacima, domaća poljoprivreda bi trebalo da bude mnogo uspešnija od one u EU.

Ono što, međutim, jeste problem sa kojim se poljoprivredni proizvođači u Srbiji suočavaju svakako je usitnjenost poseda s obzirom na to da se jedno gazdinstvo, prosečne veličine od 5,44 hektara, obično sastoji od šest odvojenih parcela, koje su često fizički udaljene jedne od drugih i različitog su kvaliteta zemljišta, što sve uvećava troškove njihove obrade. To se relativno jednostavno rešava komasacijom. Prema podacima iz Strategije poljoprivrede i ruralnog razvoja Republike Srbije za period 2014-2024. godine, do 2006. komasacija je sprovedena na 1,445 miliona hektara poljoprivrednog zemljišta, od čega se čak 77 odsto nalazi u Vojvodini. Doduše, to nije nikakvo čudo kada se zna da su baze podataka u katastarskim službama u katastrofalnom stanju, a i da je sam proces komasacije odgovornost lokalnih samouprava u kojima često rade nestručni kadrovi, skloni korupciji i zloupotrebi službenog položaja. Suvišno je reći da u EU taj problem ne postoji, jer se zemljišna politika, kao srž agrarne politike, tretira veoma ozbiljno, a efektivnost i efikasnost proizvodnje doživljavaju se kao faktori koji najviše utiču na profit.

Polazeći upravo od efikasnosti i efektivnosti proizvodnje, treba reći da i male parcele mogu da budu isplative, ako se prihvati drugačiji pristup od onoga koji ima većina poljoprivrednika u Srbiji, a to je gajenje monokultura. Uzrok nerazvijene poljoprivrede u Srbiji svakako nije veličina poseda, već loša agrarna politika, pa je nametanje stava da će prodajom i ukrupnjavanjem zemljišta srpska poljoprivreda procvetati, u najmanju ruku, neozbiljno.

Tačno je da su u Nemačkoj, Francuskoj i Danskoj veliki posedi zastupljeniji, ali je takođe istina da u Italiji, Grčkoj i Španiji dominiraju mala gazdinstva. Ove tri države takođe imaju veoma dobro razvijenu poljoprivredu, ali se ona zasniva na nešto drugačijem pristupu od onog u Nemačkoj ili Danskoj.

Zemlje u kojima su veliki posedi dominantni neguju intenzivnu poljoprivredu sa velikim ulaganjima i velikim državnim subvencijama. Velike površine koriste se za uzgoj monokultura (kukuruz, pšenica, soja, suncokret, šećerna repa) jer to je isplativo jedino na tako velikim parcelama. S druge strane, monokulture predstavljaju samo sirovine za stočarstvo, ili za dalju preradu, pa je isključivo fokusiranje na takvu proizvodnju najmanje isplativo, a dugoročno izuzetno narušava kvalitet zemljišta. Zato je potrebno forsirati dugoročno održivu poljoprivrednu proizvodnju koja ne iscrpljuje prirodne resurse preko njihove prirodne granice obnavljanja. Upravo tu je šansa za male poljoprivredne proizvođače.

Treba takođe ukazati i na činjenicu da u zemljama EU u kojima su veliki posedi u većini, država mnogo pažnje obraća na to da oni koji su vlasnici zemljišta ne budu istovremeno i vlasnici velikih pogona za preradu, kao i trgovinskih lanaca, jer je cilj da se samostalni poljoprivredni proizvođač sačuva, a ne da se pretvori u najamnu radnu snagu, kao što se kod nas pokušava. Takođe, gajenje monokultura spada u najintenzivnije, a samim tim i u poljoprivredne aktivnosti koje u najvećoj meri utiču na plodnost zemljišta i kvalitet životne sredine, pa je takva proizvodnja u razvijenom svetu sve skuplja, zbog ekoloških taksi.

Kod nas, zbog siromaštva, poljoprivreda nije previše razvijena, a zemljište nije ispošćeno. I umesto da te prednosti iskoristimo za razvoj organske i ekološke proizvodnje, mi smanjujemo, ili ukidamo, ekološke takse, i forsiramo intenzivnu proizvodnju. A kao šlag na tortu, dolazak velikih poljoprivrednih korporacija, koje se povlače iz EU zbog strogih ekoloških zakona, i svoju prljavu proizvodnju planiraju da izmeste u našu zemlju, najavljujemo kao veliki uspeh.

Jedini koji će od toga imati korist su oni koji te poslove sa strancima sklapaju, a Srbija će početi da gubi ono što je u ovom momentu njena sasvim realna komparativna prednost nad zemljama EU – plodna, neispošćena zemlja, idealna za organsku proizvodnju koja je u toj istoj EU i te kako tražena i još bolje plaćena. A ta organska proizvodnja je bogom dana upravo za mala gazdinstva i najjednostavniji je način da se učine profitabilnim.

Međutim, da bi mala gazdinstva mogla da budu rentabilna i da podignu celu poljoprivredu, potrebna je kontinuirana edukacija farmera. Osim toga, treba podstaći udruživanje, razvoj kreditnih linija namenjenih poljoprivrednicima, izgradnju skladišta, kao i pogona za preradu i pakovanje, uz obavezno povezivanje ratarske i stočarske proizvodnje. Upravo takav pristup ima Zajednička poljoprivredna politika EU (ZPP), koja insistira na prilagođavanju realnoj situaciji.

preuzeto sa : agronews.rs