Sinonimi: ječmik, ečmik, arpa, belo žito; Engleski: barley; Francuski: l’ orge; Nemački: Gerste; Ruski: ячмень

Značaj ječma proizlazi iz njegove raznovrsne upotrebe. Ječam služi kao ljudska hrana na severu i u planinskim rejonima. Hleb od ječma je lošeg kvaliteta jer je sladunjavog ukusa, lošeg mirisa, brzo se suši, ne narasta, puca, nema šupljika, teško je svarljiv i nadima stomak. Zato se retko koristi za spravljanje hleba, ali se dosta troši u oljuštenom obliku kao kaša i geršla. Najveći značaj mu je u proizvodnji slada za pivo, viski, votku itd. Pored toga, sladni sirup se koristi u pekarstvu, poslastičarstvu, tekstilnoj i farmaceutskoj industriji, u proizvodnji sladnog mleka, alkohola, sirćetne kiseline, kvasca. Od oljuštenog zrna ječma, proizvodi se griz, ječmene pahuljice i surogat kafe (divka). Za ishranu stoke koristi se još kao koncentrovana ili kabasta stočna hrana (zelena biljka), u silaži i kao suvi ili vlažni pivarski trop. Gaji se u vrlo različitim ekološkim uslovima zahvaljujući postojanju jarih i ozimih sorata.

Među pravim žitima, po površini nalazi se na drugom mestu iza pšenice. Najveće površine pod ječmom su u bivšem SSSR-u, a zatim u Evropi. Na trećem mestu su Azija, zatim Severna i Srednja Amerika, Afrika, Okeanija i Južna Amerika.

 
Republike bivše Jugoslavije zauzimaju skromno mesto, kako u površinama, tako i u proizvodnji imaju prirodne i druge uslove za znatnije povećanje prosečne i ukupne proizvodnje ječma. Prosečan prinos kod nas je 2,775 t/ha a svetki prosek je 2,217 t/ha.

Poreklo ječma

Prema Vavilovu, postoje dva glavna i jedan sporedni gemetski centar porekla ječma:

Na našem području, ječam se uzgajao pre dolaska Slovena, a najverovatnije da su ga oni gajili pre dolaska na ove prostore. To svedoče nazivi ove biljke na svim slovenskim jezicima.

 
Kao praroditelj dvorednog ječma smatra se Hordeum spontanum, a višerednog ječma Hordeum ischnatherum, od koga je umnožavanjem broja klasića nastao višeredni ječam. Pronađen je i divlji višeredni ječam Hordeum agriochriton, pa se pretpostavlja da je od njega nastao višeredni gajeni ječam sa plevičastim zrnom. Goli i prelazni ječmovi nastali su mutacijom i javljaju se kasnije.

 
Ječam među svim žitima ima najveći areal rasprostranjenosti, zbog velikog polimorfizma. Pod uticajem različitih uslova gajenja, formirana su tri različita ekološka tipa ječma i to: severni, srednjevropski i južni. Oni se razlikuju kako po načinu upotrebe tako i biološki. On se gaji između 70-67 ° severne geografske širine (Evropa) i 10-58 ° južne geografske širine (Afrika, Australija). U vertikalnom smeru, ječam se gaji na vrlo visokim terenime (Himalaji 4 800 m nadmorske visine).

Botanička klasifikacija

Ječam spada u red Poales, porodicu, Poaceae, podporodicu Pooideae, rod Hordeum.
Sve gajene forme ječam, pripadaju jednoj vrsti, koja se prema broju razvijenih klasića na svakom useku vretena klasa deli na tri podvrste:

Prema tome, svi sada gajeni ječmovi pripdadaju višerednim i dvorednim, koji se međusobno lako razlikuju pošto imaju različiti broj klasića na kolencima vretena klasa. Dvoredni ječmovi imaju simetričan raspored zrna u klasu, a višeredni simetričan i asimetričan u odnosu 40:60%.

 
Karekteristični su goli ječmovi (nudum), koji se gaje u srednjoj Aziji i sluţe za ljudsku ishranu (geršla). U sve tri podvrste susreće se tzv. furcatum oblik ječma, koji umesto osja ima lopatičaste izraštaje, obično tri, i zato nose naziv trifurcatum. Ovi oblici daju male prinose pa nisu interesantni za proizvodnju. Susreću se ječmovi crne boje (nigrum) koji su u nekim rejonima jako rasprostranjeni. Najrasprostranjeniji su sa žuti ječmovi i imaju više varijeteta.

Višeredni ječmovi (Hordeum sativum ssp. vulgare ili polystichum)

Dele se na pravilne šestoredce (hexastichum aequale) koji se dalje dele prema položaju osja na piramidalni tip (pyramidatum) i paralelni tip (parallelum), i nepravilne (hexastichum inaequale), koji se dele na veći broj varijeteta u zavisnosti od boje zrna, plevičavosti, modifikaciji osja – pallidium (bledožuti), nigrum (crni), coerulescens (plevičasti), nudum (goli) i trifurcatum (trorogi ječam). Nepravilni šestoredci su pogrešno nazvani četveroredcima premda imaju šest redova ali im je raspored drugačiji pa daju krivi utisak četveroredca.

Dvoredni ječmovi (Hordeum sativum ssp. distichum culta Vav. i divlji Hordeum spontaneum Vav.)

Dele se na podgrupe nutans ili nutantia i deficientes ili deficientia. Oni se razlikuju po stepenu redukcije neplodnih klasića, kod nutantia u klasićima su razvijene pleve, plevičice, a ponekad prašnici, a kod deficientia razvijene su samo pleve. U proizvodnji su isključivo zastupljeni ječmovi iz grupe nutantia, i to tipovi nutans, erectum (većoj meri) i zeochriton (u manjoj meri). Nutans ima rastresite i povijene klasove.

 
Ima nekoliko tipova od kojih su najvažniji tip “a”ili hana i tip “c” ili ševalije. Međusobno se razlikuju prema građi bazalne četkice, odnosno ostatku drugog, neplodnog cveta u jednocvetnom klasiću. Kod hane, bazalna četkica je obrasla dugim jednoćelijskim dlačicama, a kod ševalije dlačice su višećelijske, kratke i razgranate. Tip hana je otpornija na nepovoljne agroekološke uslove za razliku od tipa ševalije.

Erectum tip ima zbijeni klas, koji je širi u osnovi nego na vrhu. U osnovi zrno ima žljeb i karakteristiĉnu izbočinu. Ima jače stablo i slabije poleže, ali je osetljiv na nedostatak vlage, pa se gaji u rejonima sa dovoljno vlage. Zeocrithon tip se zove još lepezan ili paunovac, a odlikuje se uspravnim klasom na kome je osje lepezasto rašireno. Stablo mu je kratko.

Osobine pivarskog ječma

Ječam je osnovna sirovina za proizvodnju piva, pri čemu se koristi slad. On pivu daje prirodan okus i miris. Pivarski ječam, treba da ispuni izvesne fizičke, hemijske i biološke ososbine:

Morfološke osobine ječma

Koren ječma je najlsabije razvije od svih strnih ţita. Zrno ječma klija sa 4-8 primarnih korenčića, zavisno od uslova pod kojima je formirano zrno. Krupnije zrno daje veći broj korenčića.

Stablo je u odnosu na druga prava žita manje otporno na poleganje (osim patuljastih sorti). Boja stabla u toku vegetacije je zelena, ili sa ljubičastom nijansom zbog antocijana. U punoj zrelosti, stablo je slamnato-žuto, a kod nekih sorata antocijan prelazi u ružičastu nijansu.

 
Listovi su posle nicanja široki, sivkaste, sivkasotzelene ili pepeljaste boje (zbog prisustva voštane prevlake). Višeredni ječmovi imaju šire a dvoredni uže listove. U rukavcu, ligula (jezičak) je kratka ili srednje duga, a auricule (roščići) su najrazvijeniji u odnosu na ostala strna žita, i imaju oblik polumeseca i ukrštaju se.

Cvat – na kolencima klasnog vretena nalaze se tri jednostavna klaska. Kod višerednog ječma sva tri klasa su razvijena i plodna, dok su kod dvorednog dva krajnja klasića redukovana, samo je srednji razvijen i plodan. U osnovi svega nalaze se tri pleve (glumae).

U odnosu na ovas i pšenicu, pleve su slabo razvijene, srednje dužine, kraće od plevica i veoma uske, koje na vrhu prelaze u vrlo nežne maljave osjate završetke. Spoljna plevica kod osjatih formi prelazi u osje. Osje je obično veoma dugo nazubljeno ili glatko. Kod bočnih, neplodnih klasaka, osje ne postoji. Spoljna plevica je šira od unutrašnje koju obuhvata. Unutrašnja plevica ima dva nerva i dva slabo naglašena zubca na vrhu, a u svojoj osnovi nosi – u brazdici nosi rudimentirane ostatke, dugog, neplodnog cveta, tzv. bazalnu četkicu. Ona je pokrivena gustim ili retkim, dužim ili kraćim dlačicama i služi kao jedna do važnih osobina za raspoznavanje zrna dvordnih od višerednih ječmova, kao i za raspoznavanje sorata. Plevičice (lodikule) su mesnate, samo u donjoj polovini, a kožaste u gornjoj. Građa i sastav generativnih organa je isti kao kod drugih žita. Plodnik na vrhu nosi maljav tučak sa dva, u osnovi razdvojena, perasta žiga.

Zrno (plod) je široko zaobljeno s leđne strane. Ima brazdicu, ali nema bradicu. Oblik zrna je romboidan, izdužen ili eliptičan. Zrno dvrednog ječma je simetrično i ujednačeno, a kod višerednog zrna iz srednjih klasića su simetrična i krupnija od zrna od bočnih klasića, koja su sitnija asimetrična i pri osnovi ugnuta. Anatomska građa zrna je slična kao kod svih strnih žita.

Biološke osobine ječma

Navedeno je u prethodnom tekstu da postoje tri ekološka tipa ječma, severni, srednji i juţni. Svaki od njih se dolikuje svojim biološkim osobinama u zahtevima prema klimatskim faktorima i uslovima gajenja. Postoje ozime i jare forme. Ozimost kod ječma nije tako jako izraţena kao kod pšenice i raži, mada postoje sorte ozimog ječma koja se po ozimosti može izjednačiti sa pšenicom. I kod ječma postoje tipične jare, prelazne i ozime forme, premda apsoluto ozimih formi nema. Najduži stadijum jarovizacije iznosi 34-45 dana.

Ječam ima brži porast od pšenice, širi list i veću lisnu površinu ali je korenov sistem slabije razvijen. Bolje se bokori od pšenice. Etape organogeneze su slične kao kod pšenice. Samooplodna je biljka, a oprašivanje se vrši u zatvorenom cvetu. Osipanja nema, sem kod prezrelih useva ili ako je klasno vreteno lomljivo, tada dolazi do gubitaka.

 
Severni tip ječma i jare forme odlikuju se kratkom vegetacijom 60-70-110 dana. Nemaju velike zahteve prema toploti, ali u fazi cvetanja stradaju na -1,5 °C. Sadrže manje proteina, a više skroba zato se prvenstveno upotrebljavaju za proizvodnju piva i ljudsku ishranu a delom i za ishranu stoke. Ovaj tip ječma ima velike zahteve prema vlazi, ne podnosi sušu i visoke temperature.

 
Srednji ili srednjeevropski tip ječma obuhvata većinu kvalitetnih sorti pivarskog ječma selekcionisanih u uslovima srednje Evrope. Za ovaj tip ječma najpogodnija je umereno topla klima, bez naglih kolebanja i sa ravnomernim rasporedom padavina. Najbolji rejoni za proizvodnju pivarskog ječma su oni u kojima je vegetaciona sezona kratka sa kišovitim letima. To su planinska područja u nas.

 
Južni tip ječma se odlikuje po tome što može da izdrži niske temperature i sušu bolje od srednjevropskog. Ovaj tip je manje osetljiv na visoke temperature, sušu i “toplotni udar”.

Uslovi uspevanja

Zahtevi prema toploti

Ozimi i jari ječam klijaju na temperaturi od 1 do 2 °C . Optimalna temperatura za ovaj proces iznosi 15-22 °C, a maksimalna 28-30 °C. Mlade biljke ozimog ječma bez štetnih posledica mogu izdržati mrazeve od -4 do -5 °C (izmrzavaju samo vrhovi listova). Posle dobrog kaljenja izdrže kraće mrazeve od -10 do -12 °C. Mlade biljke jarog ječma podnose kratkotrajan mrazeve od -4 do -5 a kadkad od 8 °C. U periodu od nicanja do klasanja kod jarog, odnosno od nastavka vegetacije do klasanja kod ozimog, najpovoljnija temperatura vazduha je 20-22 °C, a pri sazrevanju 23-24 °C. Za ječam su opasne niske temperature za vreme cvetanja i sazrevanja zrna. Prašnici i plodnica stradaju na 1-2 °C. Nalivanje i sazrevanje zrna zaustavlja temperatura koja je niža od 10 °C. U periodu nalivanja zrna, pri temperaturi od 38 do 40 °C, ječam trpi manju štetu od pšenice i raži što znači da manje trpi od toplotnog udara odnosno prisilne zreobe.

Zahtevi prema vodi

Su u odnosu na sve ostale strne žitarice najmanji, odnosno on je najotporniji na sušu. Ekonomično troši vodu jer ima mali transipracioni koeficijent (300-350 kod jarog i oko 450 kod ozimog ječma). Zbog toga u aridnijim područjima daje sigurnije prinose od drugih pravih žita. On ipak ima veće zahteve prema vlazi u prvim fazama razvoja korenovog sistema. Ječam zahteva najmanje vlage za klijanje od pravih ţita (48-50% od težine zrna). Najosetljiviji na nedostatak vlage pri kraju svetlosnog stadijuma, što dovodi do sterilnosti i manjeg prinosa. On takođe troši dosta vode u fazi bokorenja, a naročito između početka vlatanja i klasanja. Kritičan period za vodu je u fazi nalivanja zrna. Jari ječam je osetljiv na nedostatak vlage u fazi šest listova.

Zahtevi prema zemljištu

Ječam ne podnosi kisela zemljišta, a takođe se slabo razvija na peskovitim zemljištima. Pošto ima slabije razvijen korenov sistem, trebaju mu plodnija zemljišta, naročito za južni tip ječma.

Agrotehnika za ječam

Predusevi za ječam su isti kao kod pšenice. Dobri predusevi su rane okopavine, po mogućnosti da se izabere predusev koji ostavlja dovoljno vlage i da se procesu obrade zemljišta sačuva vlaga zemljišta radi izjednačenijeg klijanja i nicanja.

 
Osnovna obrada i priprema zemljišta za setvu je ista kao kod pšenice. Za ozimi ječam, obrada zemljišta bi trebala početi ranije nego za pšenicu (zbog ranije setve).

 
Đubrenje za ječam je specifično zavisno od njegovih ekoloških tipova. Zbog slabije razvijenog korenovog sistema, treba računati da unošenje većih količina hranljivih materija u zemljište. U pogledu značaja pojedinih hranjiva, isti je kao kod pšenice, s tim da se posebno mora voditi računa o količinama azota zbog manje otpornosti ječma prema poleganju. Ječam najviše usvaja azot, zatim kalijum i najzad fosfor. Usvajanje azota i kalijuma traje do kraja vegetacije, ali ipak najviše odmah u proleće pri kretanju vegetacije i u fazama intenzivnog porasta. U periodu od nicanja do kraja bokorenja ječam usvoji polovinu fosfora i ¾ kalijuma, a tek u toj fazi počinje intenzivno usvajanje azota. Zbog toga, on ima najveće potrebe prema azotu u fazama bokorenja i vlatanja.

Kod pivarskog ječma daje se više fosfora i kalijuma, pošto azot u većim količinama utiče na povećani sadržaj proteina dok fosfor i kalijum utiče na povećani sadržaj skroba i brašnatog zrna. Ukoliko je zemljište siromašno azotom, veće količine azotnih đubriva povećavaju prinos bez štetnog povećanja proteina u zrnu.

 
Za pivarski ječam iza đubrenih okopavina prosečna količina hranjiva treba da iznosi 40-80 kg/ha N, 60-100 kg/ha P2O5 i 80-120 kg/ha K2O, dok za stočni ječam treba dati 60-100 kg/ha N. 50-80 kg/ha P2O5 i 40-80 kg/ha K2O.

 
Način unošenja mineralnih đubriva je isti kao kod pšenice samo što prihrana azotom treba biti nešto ranija nego kod pšenice. U aridnijim područjima za jari ječma treba celokupnu količinu NPK hranjiva dati predsetveno.

 
Setva – Izbor sorte, priprema semena, semenski kvalitet je sliĉan kao kod pšenice.

 
Vreme setve treba podesiti tako da se ječam što bolje ukoreni i izbokori pre zime, ali da ne bude suviše bujan jer utiče na slabije prezimljavanje. Optimalno vreme setve ozimog ječma je ono koje omogućava da se od setve do prosečnog datuma prekida jesenske vegetacije nakupi suma temperatura oko 580 °C. To je negde u proseku od 20 septembra od 10 oktobra.

Za setvu jarog ječma važi pravilo sejati što ranije, to bolje, a to znači čim se rano u proleće može ući u njivu (kraj februara ili početak marta) u ravničarskom području dok u planinskim rejonima setva treba da se obavi tokom marta do početka aprila.

 
Način setve i količina semena razlikuje kod jarog pivarskog i ozimog stočnog ječma. Kod pivarskog ječma je bitno da se otklone uslovi za bokorenje, pa se zbog toga seje na manji razmak red od reda (10-12 cm) sa većom količinom semena (oko 450-500 klijavih zrna/m2). Ozimi višeredni stočni ječam seje se takođe na razmak redo od reda 10-12 cm, ali sa količinom semena od 500-600 klijavih zrna /m2 što obezbeđuje oko 400 prezimelih biljaka/m², odnosno pri dobrom bokorenju od 600 do 900 klasova/m².
Nega useva ječma je slična kao kod pšenice.

Žetva – Ječam se žanje na kraju voštane zrelosti, odnosno na početku pune zrelosti (jednofazno kombajnom). Ukoliko je vlažnost zrna veća od 14%, mora se vršiti dosušivanje na 40 °C.

Specifičnosti kod žetve ječma u odnosu na druga strna žita su u njegovim osobinama klasa i zrna, lomljivosti stabla i zahtevima za čistoćom, smanjenjem loma i oštećenja ubranog zrna. Zbog toga se nameće potreba za poznavanje sortnih karakteristika, konkretnih uslova žetve kojima se maksimalno podređuje podešavanje režima rada kombajna. Gubici mogu nastati u obliku slobodnog zrna i neovršenih klasova na hederu i vršalici kombajna. Na gubitke na hederu najveći uticaj ima vitlo kombajna, od čijeg režima rada zavisi i karakter i intenzitet gubitaka.

 
Ako je usev redak ne obezbeđuje se kontinualni protok mase, već isti posle odsecanja pada na zemlju ispred kose. Promena kinematskog odnosa periferne brzine vitla i radne brzine kombajna, kao i usklađivanjem rada vršalice mora da obezbedi kvalitetno izvršenje i čišćenje sa tolerantnim ukupnim gubicima neovršenih klasova (u granicama do 0,5 %), lomom i oštećenjem zrna do maksimalno 3 % , od čega lom zrna do maksimalno 1 % i makrooštećenja do 2 %.

 
Intenzitet izvršavanja srazmeran je broju obrataja bubnja i smanjenom zazoru između bubnja i podbubnja, dok je lom i oštećenje zrna obrnuto srazmeran, što zavisi od stanja vlažnosti zrna i sortnih osobina. Dakle, fizičko-mehaničke osobine sorte imaju uticaja na gubitke na hederu, uzrokovane radom vitla. Gubici se kreću u granicama 0,5 -6 %.

Kod žetve potpuno zrelog ječma (13 – 14 % vlage) promena zazora između bubnja i podbubnja utiče na variranje gubitaka od 0,15-1,25 %. Promena rada vršidbene komore u većoj meri utiče na pojavu gubitaka slobodbnog zrna preko organa separacije, a manje u obliku neovršenih klasova.

Nameće se konstatacija da kod žetve pivskog ječma režim rada kombajna treba prilagoditi sorti, stepenu zrelosti, uslovima žetve i svakodnevno po nekoliko puta kontrolisati kvalitet rada kombajna.

Pripremio: dipl ing polj Predrag Nastić
Korišćeni tekstovi : “Posebno ratarstvo” Prof. dr Jovan Todorović, Prof. dr Ilija Komljenović