Jedan od najnovijih načina u praksi veštačkog dodavanja vode je navodnjavanje kapanjem ili kako se češće susreće u razgovorima stručnjaka i poljoprivrednika ” kap po kap ” .

Sistemi navodnjavanja kapanjem su proizvodi modernih tehnologija . Potpuno su automatizovani i programirani , te tokom svoga rada gotovo ne zahtevaju prisustvo čoveka . Zbog svojih dobrih radnih karakteristika , elektronske podrške i tehničke perfekcije , uređaji za navodnjavanje kapanjem vrlo su interesantni za poljoprivredne proizvođače . Mnogi očekuju čuda od ovih sistema i smatraju ih ” najboljim ” jer ne traže radnu snagu.

Odmah treba napomenuti da sistem kap po kap nije” čarobni štapić ” za proizvođača, već je to jedan od načina navodnjavanja poljoprivrednih kultura. Široku primena ovog sistema je u zemljama koje nemaju dovoljno vode za navodnjavanje i gde je ona dragocenost, a bez nje nema sigurne poljoprivredne proizvodnje.

Sistem kap po kap štedi vodu, minimalnom količinom se postižu maksimalni rezultati usled racionalnog i efektnog korišćenja.

Voda se crevima dovodi do biljke gde se vlaži mali, ciljani prostor stoga se još naziva i “lokalizovano” navodnjavanje.

Uređaji kap po kap imaju veliku ulogu sa agronomske tačke gledišta , jer se pomoću njih sadržaj vode u zemljištu gotovo uvek održava u optimalnim granicama za biljku. Najpovoljnijem odnosu koji omogućava dostupnost hraniva. Ove optimalne vrednoststi se postižu laganim, vremenski neprekidnim dodavanjem malih količina vode u kojima zemljište zadržava optimalnu vlažnost (poljski vodni kapacitet).

Iz gore navedenog se može naslutiti u čemu je prednost navodnjavanja kap po kap. Ostali vidovi navodnjavanja imaju velike oscilacije od poljskog vodnog kapaciteta pa sve do lentokapilarne vlažnosti, čak i niže, što je izbegnuto kod sistema kap po kap gde je optimalna vlažnost zemljišta trajnija. Po navedenim karakteristikama sistem kap po kap je najprecizniji način dodavanja vode zemljištu.

Delovi sistema kap po kap

Voda u sistemu bi trebalo da je besprekorno čista fizički hemijski i biološki. Radi hemijskog čišćenja često se koristi aeracija (tj. uduvavanje vazduha) kako bi usled reakcije sa kiseonikom došlo do izdvajanja gvožđa i kamenca. Druga mogućnost je korišćenje kiselina, koje rastvaraju nataložene nečistoće. Kiselinama se uništavaju i alge, bakterije i ostale organske materije u vodi.

Mehanički filteri su najjednostavniji i najjeftiniji i koriste se za izdvajanje fizičkih nečistoća. Filtriranje se izvodi prolaskom vode kroz rešetku, sito ili platno. Na osnovu filterskog uloška i finoće filtriranja vode oni mogu biti: grubi (filtriranje prečnika čestice > 1,0 mm) ili fini (zadržavanje čestica dimenzija <1,0 mm).

Višenamenski, samočisteći filteri (filtriranje do 15 μm) su najsavremenija rešenja, a rade na principu razlike pritiska između spoljašnje i unutrašnje strane sita. Kada ta razlika dostigne unapred zadatu vrednost, počinje proces samočišćenja. Za ispravan rad filtera pritisak u sistemu distribucije vode treba da je minimalno 2 bar.

Regulatori (reduktori) pritiska sa pomerljivim zasunom , postavljaju se na početku sekundarnih vodova i zadatak im je da prigušenjem ujednače pritisak u vodovima da ne bi došlo do povećanog protoka ili oštećenja na otvorima laterala i kapljačima.

Kontrolni uređaji u sistemu za navodnjavanje služe za praćenje i kontrolu pritiska i protoka vode, kao i vlažnosti zemljišta. Pritisak vode se meri pomoću manometra (opseg merenja do 6 bar, sa podelom 0,2 bar) i kontroliše se u svim vitalnim tačkama sistema od pumpe do krajnjeg lateralnog voda.

Uređaji za merenje protoka često su povezani u sistem automatske regulacije, tako da se nakon protoka određene količine vode automatski isključuje navodnjavanje. Ovi uređaji mogu biti elektromagnetni (ugrađen u mernom ili kontrolnom šahtu na potisnom vodu) ili mehanički (rade na principu propelera). Na osnovu izmerenih vrednosti pritiska i protoka posredno se određuje trenutna vlažnost zemljišta, (poznata norma sa kojom je izvedeno navodnjavanje).

Vlažnost zemljišta se najčešće meri pomoću tenziometra , koji meri silu ili napor usisavanja vode od zemljišta kroz porozne keramičke čestice iza kojih se nalazi voda i vakuummetar. Kada iz porozne čaše voda odlazi u zemljište raste očitana vrednost na
vakuummetru, a to znači da opada vlažnost zemljišta.

Laterali predstavljaju vodove koji se postavljaju duž redova kultura. Najčešće su prečnika od 12 do 25 mm. Prema mestu postavljanja razlikuju se podzemni i nadzemni laterali. Ukoliko je zemljište glinovito rastojanje između laterala, a takođe i kapljača, može biti veće u odnosu na peskovito zemljište. Nadzemni lateralni vodovi se postavljaju na ili iznad površine zemljišta duž redova. Kod manjeg rastojanju između redova jedan lateral može da se koristi za navodnjavanje dva reda. Laterali mogu biti sa kapljačima ili sa kanalima za prigušenje pritiska. Zadatak kapljača je da redukuju pritisak koji vlada u lateralu. Po prestanku rada u najkraćem vremenu kapljač treba da ostane suv, čime se sprečava njegovo začepljenje.

Kao izvršni organ za navodnjavanje kapanjem (kap po kap) koriste se sledeći tipovi laterala:

Kapajuće trake

Kapajuće trake kvase samo jedan deo ukupne zapremine zemljišta, voda se dovodi tačno u zonu korena bez gubitaka, pa je iskorišćenje vode čak do 95%. Kapajuće trake su prečnika 16,5 i 22,5 mm i debljine zida od 150, 200 ili 400 μm (trajnost im je 1, 3 ili 8 godina). Optimalni radni pritisak je u granicama 0,5-1,5 bar, kapacitet navodnjavanja po dužnom metru je 2 do 8 l/h, a maksimalna dužina kapajuće trake na ravnom ternu je do 200 m, s ujednačenošću protoka od 99,2%. Rastojanje između kapajućih otvora je 10, 20, 30 (i više) cm, u zavisnosti od modela. Ove trake su UV stabilizovane, otporne na visoke i niske temperature vazduha i vode, otporne na ptice i odbijaju insekte. Na svakom kapajućem mestu su četiri otvora, čime se smanjuje verovatnoća začepljenja. S unutrašnje strane kapajućih traka nalazi se anti adhezivni sloj, koji onemogućava prijanjanje nečistoća, algi i minerala. Otpornost na hemikalije omogućava korišćenje vodotopljivih hraniva u procesu navodnjavanja. Po završetku prihranjivanja potrebno je da sistem radi još 15-20 minuta sa čistom vodom.

Minimalni radni pritisak za kapajuće trake manje debljine iznosi 0,3 bar, a optimalni radni pritisak za najtanje trake je 0,55 bar. Za najdeblje trake maksimalni radni pritisak iznosi 1,05 bar. Ostvaruje se kapacitet 2,1-10 l/h po dužnom metru. Dužine kapajućih traka mogu biti od 39 do 778 m, s ujednačenošću protoka od 90 %. Rastojanje između kapaljki je 15, 20, 30, 40, 50 ili 60 cm, u zavisnosti od tipa.

https://www.youtube.com/watch?v=znq9gzJ9FXI

Mikroporozne trake

Proizvode se od dugotrajnog, penastog polietilena, otporne na hemikalije i napad bakterija. Vek trajanja im je od 4 do 5 godina, pa i više ako su ukopane u zemlju ili postavljene ispod malča. Potreban radni pritisak je od 0,2 do 0,35 bar, a filtriranje vode je najčešće nepotrebno. Proizvode se sa prečnikom 10, 12,5 ili 22 mm, duţine 122, 244 odnosno 488 m i kapacitetom ispuštanja vode od 1,5 do 4,6 l/m, odnosno 4,6 do 6,3 l/m na dan.

Tvrde cevi sa kapaljkama

Postavljaju na površini zemljišta ili su malo izdignute. Cevi su prečnika 16 ili 20 mm, a kapljači mogu biti s ili bez kompenzatora pritiska. Ukoliko imaju kompenzator pritiska protok vode ostaje nepromenjen pri promeni pritiska od 1 do 3 bar, pa su pogodne za korišćenje na nagnutim terenima. Preporučen radni pritisak je 2 bar, rastojanje između kapljača je najčešće od 30 do 50 cm, maksimalna duţina 120 m, pri čemu ostvaruju ujednačenost protoka od 80%.

Kapljači se umeću u cevi u procesu proizvodnje cevi, a mogu da se i naknadno postave sa spoljašnje strane, i u tom slučaju je olakšano čišćenje i produžava im se vek trajanja.

Ubodni kapljači

Koriste se za navodnjavanje biljaka, koje se proizvode u saksijama, džakovima sa supstratom ili na kamenoj vuni. U sebi sadrže kompenzujuću membranu koja omogućava ujednačen protok na kapljačima pri promeni pritiska.

Pripremio: dipl ing polj Predrag Nastić

Korišćeni tekstovi: “Navodnjavanje” i “Objekti i oprema stalnog zaštićenog prosora”