Red Poales, porodica Poaceae, podporodica Pooidae, rod Triticum. (eng. – wheat)

Privredni značaj gajenja pšenice

Pšenica se pre svega koristi kao hlebna biljka. Pšeničnim hlebom se danas hrani oko 70% svetskog stanovništva. Pšenični hleb je kaloričniji od ražanog. Kalorična vrednost pšeničnog hleba je 2000-2250 kalorija, a ražanog oko 1800 kalorija. Pšenični hleb se odlikuje visokim sadržajem belančevina (16-17%), ugljenih hidrata (77-78%), masti (1,2-1,5%) i dobrom svarljivošću. Najvažniji pokazateq kvaliteta pšenice predstavlja količina i kvalitet belančevina u zrnu. Kao međunarodni standard pšenice uzima se sadržaj belančevina u zrnu 13,5%.

Međutim, sadržaj belančevina se znatno menja u zavisnosti od rejona gajenja i đubrenja. Pšenica koja se gaji na jugu i istoku ima veći sadržaj belančevina od one koja se gaji u zapadnim i severnim rejonima. Kvalitet pšeničnog hleba je veoma visok, a pri oceni hlebno-pekarskih osobina pšeničnog brašna veliki značaj imaju količina i kvalitet lepka. Pod lepkom se podrazumeva belančevinasta masa koja se izdvaja pri ispiranju testa vodom. U sastav lepka ulaze uglavnom belančevinaste materije – glijadin i glutenin.

Pšenični hleb je veoma bogat vitaminima B kompleksa (B1, B2, PP i dr.), zatim sadrži za čoveka važna jedinjenja kalcijuma, fosfora i gvožđa.

Pšenica ima veliki značaj u nizu industrija: mlinarskoj, pivskoj, farmaceutskoj, keksa, hleba i kolača…

Pšenične mekinje koje predstavljaju sporedni proizvod pri složenoj meljavi od omotača, klice i aleuronskog sloja, koriste se u stočarstvu kao cenjena koncentrovana hrana.

U ekstenzivnom stočarstvu, slama, a naročito pleva, služe za ishranu stoke.

U smeši sa mahunarkama (graškom i grahoricom), u zelenom ili suvom stanju, pšenica je kvalitetna stočna hrana. Sitno i slabije zrno koje otpadne pri selektiranju služi za ishranu stoke.

Slama služi: kao prostirka, za izradu hartije, celuloze, građevinskih ploča.

Ima veliki agrotehnički značaj, jer predstavlja odličan predusev za kukuruz i sve industrijske kulture, ostavlja zemljište čisto od korova, na kome se u uslovima navodnjavanja mogu gajiti postrni i usevi druge žetve.

Biološke razlike između ozime i jare pšenice

Prema načinu gajenja kod pšenice se razlikuju ozime i jare forme. Ozima pšenica zauzima veće površine i u proseku daje veće i stabilnije prinose od jare.

Pored navedenog razlike su još u sledećem:

– po vremenu setve: ozima se seje u jesen, a jara u proleće.

– po dužini vegetacije: ozima ima dužu vegetaciju od jare.

– po bokorenju: ozima se jače bokori od jare.

– po otpornosti na zimu: ozima je otpornija od jare.

– po dužini stadijuma jarovizacije: ozima ima znatno duži stadijum jarovizacije.

– po otpornosti na visoke temperature i sušu: jara je otpornija od ozime.

– po kvalitetu zrna: jara daje kvalitetnije zrno i brašno od ozime.

Površine i prinosi pšenice u svetu  (prosek 2001-2002)

U svetu su najveće površine u Indiji i Kini, a najviši prinosi u Holandiji, Velikoj Vritaniji i Irskoj (7,53-8,47 t/ha). Najveći svetski proizvođači su Kina, Indija, SAD i Rusija. U Evropi su najveće površine u Ukrajini, Francuskoj, Nemačkoj i Poljskoj. Najveći evropski proizvođači su Francuska, Nemačka, Ukrajina i Velika Vritanija.

Geografska rasprostranjenost pšenice

Pšenica je euritopna biljka (ima veliki areal rasprostiranja). Euritopnost pšenice je jako izražena zahvaljujući njenoj prirodi, a zatim njenom polimorfizmu: ona ima veliki broj vrsta, varijeteta i sorti, koje se sve dele na dva osnovna tipa: ozime i jare. Zahvaljujući polimorfizmu pšenica je rasprostranjena gotovo u celom svetu, ali se oblasti gajenja ozimih i jarih formi pšenice ne poklapaju.

Ozima pšenica

Za svoje uspevanje zahteva blage uslove, umerene zime. Zato se ona gaji u umerenom pojasu i to između 30º i 50º g.š. Ovo je njen optimalni rejon kulture. Severno i južno od ove granice nalazi se anektičan rejon za ozimu pšenicu. Isto tako su anektične i suve kontinentalne oblasti između 30º i 50º s.g.š. U svojim anektičnim rejonima ozima pšenica u severnoj Evropi dopire do 60º s.g.š. (Norveška). Od ove tačke ka istoku linija kulture pšenice se spušta i na granici Evrope i Azije leži na 55 ° s.g.š. Južna granica kulture ozime pšenice na severnoj hemisferi leži oko 16º s.g.š. Ozima pšenica u Evropi i kod nas se gaji do 1100 t nadmorske visine (Sjenica).

Jara pšenica

Je malo zastupljena u optimalnim rejonima gajenja ozime pšenice. Ona se gaji pretežno u surovim ekološkim uslovima. Ovo dolazi otuda što jara pšenica ima kratak vegetacioni period i što bolje podnosi sušu i visoke temperature od ozime pšenice. Usled toga ona se u mnogo većoj meri gaji na severu zemljine kugle i u suvim kontinentalnim rejonima. Severna granica jare pšenice je na 67º s.g.š. (Norveška). Odatle ka istoku njena granica se spušta na 65º s.g.š. (Baltički zaliv) i još dalje na istok ide kroz Rusiju i pada na 60º s.g.š. Na južnoj hemisferi jara pšenica se gaji do krajnjih granica Australije, Južne Amerike i Afrike. U pogledu nadmorske visine jara pšenica dopire u Evropi do 1700 t, a u Aziji do 4000 t.

Poreklo pšenice

Praroditelj pšenice nije utvrđen. PoFlaksbergeru i Vavilovu postoje 4 centra u kojima su postale pojedine vrste pšenice, i te centre suoni nazvali ishodnim centrima:

Sve ostale vrste pšenice smatraju se sekundarnim formama koje su postale od vrsta iz ranije pomenuta 4 ishodna centra.

Istorija kulture pšenice

Kultura pšenice bila je poznata u Iraku 6500 godina p.n.e. U to vreme pšenica je gajena u uslovima navodnjavanja kao glavna kultura. 5000-6000 godina p.n.e. pšenica je gajena u starom Egiptu, Maloj Aziji i Kini. U Nemačku su pšenicu doneli Rimljani pri svojim kretanjima na sever oko 1. veka nove ere. U Novi svet pšenica je doneta posle njegovog otkrića (Južna Amerika 1529. godine, SAD 1602. godine). Sloveni su pšenicu poznavali još u svojoj staroj postojbini. Pri naseljavanju Balkanskog poluostrva zatekli su pšenicu i nastavili njeno gajenje.

Hemijski sastav i kvalitet zrna pšenice

Voda se nalazi u granicama 10-14%. Iznad 15% sadržaj vode je nepovoljan, jer se zrno teško čuva.
Mast se u zrnu nalazi 1,5-2% i to najvećim delom u klici. Pri složenoj meljavi klica se odvaja pa se brašno može duže čuvati da se ne pokvari.

Celuloza se nalazi u omotaču ploda i semena oko 2-3%. Sadržaj celuloze je veći kod pšenice koja je gajena u vlažnijim krajevima i kod sitnozrnih sorti.

Ugljeni hidrati ili bezazotne ekstraktne materije (čine 64-69%) su uglavnom smeštene u endospermu i glavni deo čini skrob (oko 90% od ukupnih BEM), a ostale bezazotne materije: trščani šećer, maltoza i dr. čine manji deo (oko 10%).

Belančevine. Sadržaj belančevina zavisi od mnogo faktora: vrste i sorte, klimatskih uslova, tipa i hemijskih osobina zemljišta. Ozima pšenica sadrži manje belančevina od jare, meka manje od tvrde, brašnava manje od staklave. Pšenica iste sorte gajena u suvom klimatu sadrži više belančevina nego u vlažnom, u sušnim godinama više nego u vlažnim. Količina belančevina u našim rejonima kreće se 15- 18%.

U zrnu pšenice uglavnom se nalaze i sledeće 4 vrste belančevina: albumin, globulin, glijadin i glutenin. Albumin je rastvorljiv u vodi, a globulin u rastvoru kuhinjske soli, pa zato ove dve belančevine i nemaju značaj. Velančevine koje se ne rastvaraju u vodi čine lepak i sastavljene su od glijadina i glutenina. Glutenin poseduje osobine elastičnosti i rastegljivosti, glijadin se slabo rasteže, a prilikom sušenja postaje tvrd i prozračan. Od njihovog odnosa zavisi kvalitet lepka, a najbolji je odnos 1:1. Ako je lepak rastegljiv i elastičan, omogućava dobijanje dobrog testa i poroznog hleba.

U pogledu aminokiselinskog sastava pšenično zrno je bogato svim esencijalnim aminokiselinama, a naročito glutaminskom kiselinom (više od svih žita) i lizinom.
Mineralne materije (1,7-2%) zastupljene su u omotaču ploda. Mineralne sastojke čine P (50%), K (20-30%), Ca, Mg, Si, Fe i dr.
Vitamini se najviše nalaze u klici, a manje u drugim delovima zrna i to: B1, B2, E, K, PP.

Btanička sistematika pšenice

Pšenica pripada redu Poales, porodici Roaseae (trave), podporodici Pooidae (klasaste trave), rodu Triticum.. Klasifikaciju pšenice je radilo više autora, a mi smo prihvatili klasifikaciju po Flaksbergeru (sa dopunom Žukovskog), a spomenućemo i klasifikaciju po Mek Keju.

Klasifikacija pšenice po Mek Keju zasniva se na lakom ukrštanju vrsta sa p=21 i jednostavnom nasleđivanju glavnih osobina po kojima se ove vrste razlikuju. Za ovu podelu je karakteristično da se sve vrste heksaploidne grupe smatraju podvrstama T.aestivum.

Od svih navedenih vrsta, u obe klasifikacije za proizvodnju je od značaja samo nekoliko:

Na osnovu najvažnijih morfoloških razlika klasa i zrna izvršena je podela na varijetete, a u okviru varijeteta na sorte, koje se pored morfološke sličnosti mogu bitno razlikovati po biološkim osobinama.

Najrašireniji varijetet je lutescens.

Morfološke osobine pšenice

Korenov sistem

Pšenice je žiličast a njegova glavna masa se nalazi u oraničnom sloju do 30 cm dubine. Manji dio žila prodire dublje 1.5 -2 m pa čak i više. Ukoliko je oranični sloj dublji s povoljnim fizičkim osobinama zemljišta, koren se jače razvija i prodire dublje.

Kod pšenice se razlikuju dve vrste korenova – primarni i sekundarni. Primarni (klicini korenčići) pojavljuju se u vreme klijanja i nicanja. Pšenica klije njačešće sa 3-5 primarnih korenčića, a može biti i više. Kod jarih sorti broj primarnih korenčića je oko tri. Na krajevim mnogobrojnih ogranaka primarnih i sekundarnih korenova nalaze se korenove dlačice, koje se nalaze na dužini 0,1- 1,5 cm od kraja korena i pri rastu one prate vrh korena.

Obrazovanje i rast korenova pšenice zavisi od određenih uslova (temperatura, vlažnost zemljišta, aeracije, zbijenosti zemljišta, đubrenja i svetlosti). Najpovoljnija temperatura za uvećanje korenove mase pšenice je oko 20 °C. Ako je temperatura oko 10 °C, tada ima manji broj korenova ali su krupniji, beli i zdravi. A ako se temperatura poveća oko 40 °C, korenovi postaju tanki kao nit.

Smatra se da je optimalna vlažnost za rast korenova pšenice u poljskim uslovima u granicama 60-70% od poljskog vodnog kapaciteta. Povećanje na 80-90% vlažnosti, negativno utiče na rast korena. Pri tome je bitan dovoljan pristup vazduha korenju, odnosno najbolji odnos između vode i vazduha je 75 : 25.

Zbijenost oraničnog sloja zemljišta ima uticaj na rast korenovog sistema a naročito na njegovo prodiranje dublje. Najpovoljnije zemljišta za razvoj korenovog sistema kada mu je zapreminska masa prividna od 1,1 do 1,25 g/cm3 (Bondarenko, 1959) a granica razvoja korenovog sistema je kod zapreminske mase 1,6 g/cm3 (Maljanov, 1597).
Svetlost se na razvoj korenovog sistema pšenice ispoljava kroz nadzemni deo biljke. Kada ima dovoljno svetlosti i CO2, povećava se rast korenovog sistema a suprotnom slučaju, rast korenja se zadržava ili se potpuno zaustavlja.

Na razviće korenovog sistema pšenice veliku ulogu ima prisustvo hranjivih elemenata u zemljištu kao i odnos pojedinih elemenata ishrane. Ravnoteža između korena i nadzemnog dela pšenice se pri tome ne sme poremetiti. Naime, velika količina azota uvećava rast nadzemnog dela više nego rast korena. To je slučaj kada je nepravilan odnos između azota i ostalih hranjivih elemenata, jer tada količina korenja opada.

Stablo pšenice

Je kao kod ostalih trava cilindrična, člankovita, sastavljena iz kolenaca (nodi) i 5-6 članaka (indernodi). Na vršnom članku izbija cvast – klas. Stablo je zeleno. Donji članak je kraći od susednog gornjeg, a srednji po dužini približno predstavlja aritmetičku sredinu susedna dva, izuzev vršnog, koji je znatno duži od ostalih i čini čak 30-40% od dužine stabla.

Stablo je uglavnom šupljo, izuzev kod nekih vrsta čiji je vršni članak ispod klasa ispunjen parenhimskim tkivom. Pšenica ima osobinu da se bokori (busa), odnosno da stvara nove izdanke (stabla), te se razlikuje primarno i sekundarno ili bočno stablo. Oni izbijaju iz čvora bokorenja (busanja). Sekundarna stabla imaju svoje korenove, te se bokor može izdeliti na samostalne vlati (stabla). Stablo pšenice je relativno čvrsto zahvaljujući specifičnoj anatomskoj građi.

List pšenice

Sačinjavaju list rukavac (usmina) i liska (lamina). Lisni rukavac obuhvata stabljiku i pričvršćen je za nju lisnim kolencem koje se nalaze na stablovom kolencu.

Na lisnom rukavcu se javljaju izrasline u obliku dva roščića (auriculae) i u vidu jazička (ligulae). Po obliku ligule i auricule mogu se razlikovati vrste pšenice pa čak i sote. Kod pšenice su roščići (auriculae) srednje razvijeni sa dlačicama i srednje razvijenim jezičkom. Liska je duga, linearne građe, sa izraženim srednjim nervom. Broj listova na stablu odgovara broju članaka. Kod pšenice su najrazvijeniji gornji i srednji listovi.

Cvetovi

Su skupljeni u cvast-klas. Klas se sastoji iz vretena koje je člankovito (u cik-cak) i vešecvetnih klasića, koji su smešteni na vrhu članka po jedan klasić. Klas po građi moţže biti rastresit ili zbijen, što zavisi od vrste, odnosno sorte. Klasić se sastoji od dve pleve i nekoliko cvetova (2-7). Cvetovi su postavljeni na vrlo kratkim i tankim vretencima. Svaki cvet se sastoji od dve plevice (lemma i palea), i dve plevičice (lodiculae), tri prašnika i jednog tučka sa dva perasta žiga. U osjatih formi na spoljnoj plevici izbija osje pri čemu su najduže kod srednjih klasića. U formi bez osja (šišulje) nalaze se izraštaji u vidu zubaca. Plevice štite prašnike i tučak, a kasnije zrno u formiranju od nepovoljnih uticaja spoljne sredine.

Plevice su nežnije građe od pleve, a po obliku se razlikuju jedna od druge – gornja plevica (palea superior) ima dva nerva sa bočnim posvrnućem unutar i donja plevica (palea inferior) , koja se naginje prema plevi i u vidu je čunića.

Između pleva i plevica u sredini cveta nalazi se tučak. On se sastoji od plodnika i dvoperog žiga. Pera žiga su do cvetanja priljubljena, a pri cvetanju se razdvajaju. Okruženi su sa 3 prašnika.

Između spoljašne plevice i plodnika, neposredno uz plevicu, nalaze se dve male, tanke, bezbojne opne sa dugim rescima po ivicama. To su plevičice (lodiculae). U vreme cvetanja lodikule bubre pri čemu razdvajaju u stranu plevice i otkrivaju prašnike i tučak cveta. Kasnije njihovo bubrenje slabi, razdvojene plevice se skupljaju a unutrašnji delovi cveta se ponovo zatvaraju.

Sorte pšenice

Sorti pšenice u svetu ima mnogo. Pored podele na ozime, jare i fakultativne, one se dele i na drugi način: po ranostasnosti, poreklu i kvalitetnoj grupi.
Po dužini vegetacije dele se na rane, srednje i kasne.

Podela po poreklu je uglavnom trgovačka i obično označava kvalitet meljavosti i pecivosti (ruske, kanadske, banatske…).

U farinologiji se pšenica deli na kvalitetne klase: A1, A2, B1, B2, C1, C2. Najkvalitetnija je pšenica klase A1.

Do početka intenzifikacije proizvodnje 1957. godine, u našoj zemlji je gajen veliki broj sorti, stranih, domaćih, domaćih selekcionisanih i domaćih autohtonih. Ove sorte su bile nedovoljnog genetskog potencijala za rodnost u uslovima intenzivne proizvodnje, sklone poleganju i morale su biti zamenjene italijanskim visokorodnim sortama. Hronologija promene sortimenta kod nas:

Posle II svetskog rata proizvodnja se bazirala na domaćim i odomaćenim sortama npr. Bankut 1205 – hlebna sorta, visoke slame koja je lako polegala, a bila je relativno kvalitetna. Stare sorte su se zadržale do 1958. godine da bi se tada intenzivirala proizvodnja i počele uvoditi italijanske sorte prvo San Pastore, pa Leonardo, zatim Libelula koje su lošeg kvaliteta. Negde u to vreme je u Rusiji selekcionisana Bezostaja gde je usklađen visok prinos i kvalitet, otpornost na nisku temperaturu i imala je klasu A1-A2.

Prve naše priznate sorte su Panonija, Bačka i Dunav koje se nisu dugo zadržale zbog slabosti na sušu. Potom dolaze Sava i Zlatna dolina priznate 1970. godine sa visokim prinosom na granici B2-C1. Drina je imala najveći potencijal rodnosti ali se nije raširila. Biserka je ozimo-jara sorta za novembarsku setvu.

Poboljšivači (klasa A) iz NS instituta su Partizanka, Balkan, pa Rodna, Rana niska, Pobeda i Danica, dok je KG 56 kompletan poboljšivač. Postoji čitav niz hlebnih sorti (klasa V) NS rana 1,2, Jugoslavija, Zvezda, Žitnica, Lasta, Evropa 90, Francuska, Italija, Crvenkapa, NS rana 5, dok su Jelica i Sremka novije sorte. U Vojvodini se nalaze i KG sorte i to KG 58 i Srbijanka. Selekcijom pšenice se bavi i PKB pa i oni imaju neke svoje sorte npr. Krupna, Zlatoklasa, Lepoklasa. Zaječarska selekcija je dala Krajinku i Kraljevicu. Inđijske selekcije su Agrounija i Kompas.

Fenofaze

Klijanje i nicanje

Optimalne temperature za klijanje su između 15- 20 °C, a najveća 35 °C. Proizvodni optimum za klijanje je 6-12 °C. Da bi zrno klijalo treba da upije 50-65% vlage od svoje mase. Pri optimalnim uslovima temperature i vlage zrno za 2-3 dana nabubri i spremno je za klijanje.

Brzina upijanja vode i količina upijanja vode u procesu bubrenja zrna pšenice zavisi i od faze ontogenetskog razvića (zrelosti) zrna. Staklava zrna sporije upijaju vodu od brašnavih, a sitna brže od krupnih. Pojačana koncentracija soli u zemljištu utiče na smanjenje klijavosti. U nabubrelom semenu otpočinju složeni biohemijski procesi koji su povezani sa aktiviranjem enzima što izaziva razlaganje skroba, belančevina i masti na prostije oblike, koje klica može da usvaja pa počinje da raste. Prvo se pojavljuju klicini korenčići, a zatim klicino stabaoce. Ozima pšenica klija sa 3 korenčića, a jara sa 5.

Klicino stabaoce počinje da raste odmah posle izbijanja klicinih korenčića. Ono je zaštićeno klicinim listićem (koleoptilom) koji ima oblik klice. Kad se stablo pojavi na površini klicin listić se otvara i iz njega izbija prvi pravi list što se naziva nicanje. Pri porastu ka površini zemljišta klicino stabaoce stvara kolenca iz kojih će se kasnije razviti sekundarni korenovi.

Pri povoljnim uslovima, nicanje nastupa za 6-8 dana posle setve, pri srednjim dnevnim temperaturama 15-17 °C. Ako srednje dnevne temperature padnu ispod 5 °C, nicanje nastupa tek u proleće, jer je biološki minimum za nicanje 4-5 °C. Brzina nicanja pšenice zavisi od temperature zemljišta, vlažnosti zemljišta, dubine setve i sorte. Ukoliko je srednja dnevna temperatura veća, uz dovoljno pristupačne vlage i optimalnu dubinu setve, period od setve do nicanja biće kraći i obrnuto.

Broj dana od setve do nicanja

Zapaženo je da je za probijanje 1 st zemljišta (a ponik žita se izdužuje 1 st za 24 časa) potrebna srednja dnevna temperatura od 10-12 °C. Ako znamo da je za klijanje potrebna suma temperatura od 50-60 °C, a za svaki st sloja zemljišta suma od 10-12 °C, broj dana od setve do nicanja se može izračunati po formuli:

X = [(50-60°C) +(10-12°C) x n + 20°C] : SDT

gde je:

50-60°C – Σ temperatura potrebnih za klijanje,
10-12°C – Σ temperatura za probijanje 1 cm sloja zemljišta,
n – dubina setve (cm),
20°C – temperatura potrebna da prvi zeleni list izađe iz koleoptila,
SDT- srednja dnevna temperatura.
primer:

SDT= 15°C
n = 4 cm

Izračunati broj dana od setve do nicanja:   X= (55+11 x 4+20) / 15 = 8 dana.

Sa smanjenjem temperature zemljišta povećava se suma srednjih dnevnih temperatura za porast 1 cm klicinog stabaoceta i obrnuto. Sa povećanjem dubine setve smanjuje se suma srednjih dnevnih temperatura potrebnih za porast 1 cm klijanca.

https://www.youtube.com/watch?v=y0oMtZWczq0

Ukorenjavanje

Predstavlja porast i razviće žila i žilica korenovog sistema. Posle nicanja, korenovi pšenice brže rastu od nadzemnog dela. U fazi 3 lista klicini korenovi, pri optimalnoj vlažnosti dostižu dubinu oko 60 cm. U fazi nicanja formira se primarni koren koji, isključivo u početku, snabdeva mladu biljku vodom i hranom. U daljem razvoju biljke počinje razvoj sekundarnog korena iz čvora bokorenja, koji se formira u fazi 3 stalna lista. Primarni korenovi više rastu u dubinu (dostižu 150-200 cm) i u nepovoljnim uslovima za formiranje sekundarnog korena oni jedino ostaju do kraja života biljke. Međutim i posle formiranja sekundarnog korena, primarni korenovi se i dalje razvijaju i ostaju aktivni do kraja života biljke. Sekundarni korenovi koji se nazivaju i koreni stabla razvijaju se iz čvora bokorenja. Produktivnost biljke je veća, ukoliko je jače razvijen korenov sistem.

Najveći deo korenovog sistema (oko 70%) se formira u sloju zemljišta 0-40 cm. Razvoj korena zavisi od agrotehnike, temperature i aeracije zemljišta. Koren raste na nižim temperaturama brže od nadzemnog dela i obratno.

Bokorenje

Predstavlja specijalni način podzemnog grananja biljke iz čvora bokorenja. Čvor bokorenja se razvija ispod površine zemlje i to na jednom kolencu koje je nabliže površini zemlje na dubini 2-3 cm, mada se može stvoriti i više čvorova bokorenja. U pazuhu listova na kolencu stabla stvaraju se pupoljci iz kojih izbijaju nova stabla. Čvor bokorenja počinje da se formira posle pojave prvog lista, a u fazi tri lista već je formiran i tada počinje bokorenje.

Pri povoljnoj vlažnosti i temperaturi vazduha od 15-17 °C, bokorenje nastupa 14- 15 dana posle nicanja. Na nižim temperaturama bokorenje se usporava, a ispod 6 °C prestaje. Takođe, bokorenje se prekida ako temperatura pređe 20 °C. Pri kasnoj setvi, period od nicanja do bokorenja se produžava do proleća i može dostići i 120 dana. Suma srednjih dnevnih temperatura od nicanja do bokorenja iznosi oko 22°C (kod dnevnih temperatura iznad 8°C) ili 15°C (kod temperatura nižih od 8°C).

Pored klimatskih uslova, brzina i jačina bokorenja zavisi od kvaliteta semena (krupnije seme daje jaču primarnu stabljiku i jači bokor), vremena i dubine setve, veličine hranljivog prostora, aeracije zemljišta i mineralne ishrane.

Na dubinu čvora bokorenja utiče temperatura zemljišta. Ako je ona niža, čvor bokorenja ostaje nešto dublje i obrnuto.

Dubina setve utiče na dubinu čvora bokorenja, ali se on kod dublje setve iznosi prema površini.
Nedostatak hranljivih materija u zemljištu usporava bokorenje.

Svetlost ima veliki uticaj na dubinu čvora bokorenja. Pri nedostatku svetlosti, čvor bokorenja ostaje plići. Kod dovoljnog prisustva svetlosti, čvor bokorenja se formira na optimalnoj dubini. Zbog toga su biljke u pregustim usevima mnogo više zasenčene, pa se čvor bokorenja formira pliće, dok je kod ređih useva prisustvo svetlosti veće, pa je i čvor bokorenja dublji. Čvor bokorenja je najvažniji deo biljke do vlatanja. U njemu su smešteni začeci budućih stabala i listova na njima. U slučaju izmrzavanja nadzemnih delova biljke (bokora), iz čvora bokorenja će se ponovo razviti svi nadzemni delovi i biljke će, uz izvesne štete, nastaviti normalan rast i razviće.
Na dubinu čvora bokorenja utiče i tip zemljišta. Na lakim, toplijim zemljištima čvor bokorenja se formira pliće, a na težim i hladnijim dublje. Kod plitke, a naročito površinske setve, sekundarni korenovi se i ne formiraju, ali su slabo razvijeni i klicini korenovi na kojima se biljka jedva drži. U toku zime takve biljke stradaju od niskih temperatura, a tokom proleća i leta one se osuše i uginu zbog nedostatka vode. Kod optimalnih rokova setve, uz dovoljno prisustvo vode i hranljivih materija, bokorenje je veoma intenzivno u jesenjem periodu, tako da se po svakoj biljci može formirati 3-5 normalnih izdanaka. U uslovima kasne setve, bokorenje se isključivo obavlja u proleće, ali je ono znatno slabije i daje manji broj izdanaka. Zakasnelo bokorenje u proleće uzrokuje kasnije vlatanje. Bokorenje odgovara II i prvoj polovini III etape organogeneze.
U pšenice se razlikuje opšte i produktivno bokorenje. Broj stabala iz jedne biljke može biti vrlo veliki (do 200), ali broj produktivnih stabala iznosi 2-3, što zavisi od sorte i uslova bokorenja, a naročito od dubine setve i gustine biljaka. Produktivna stabla razvijaju se samo iz izdanaka koji u vreme vlatanja imaju formirana najmanje 2-3 lista i koji su formirali svoj sopstveni koren.

Vlatanje(porast u stablo, kolenčenje)

Stablo sa kratkim člancima formira se još u periodu bokorenja. Članci su u to vreme vrlo mali, njihova dužina ne prelazi prečnik stabla. Pojava prvog kolenca na stablu naziva se vlatanjem ili kolenčenjem. Za normalan prolaz ove faze potrebni su povoljna vlažnost, optimalna mineralna ishrana i temperatura od najmanje 15 °C. Ovoj fenološkoj fazi prethode unutrašnje promene vezane za formiranje generativnih organa, a to su stadijumi jarovizacije i svetlosni stadijum. Stadijum jarovizacije u ozime pšenice prolazi na temperaturama 0-10 °C, a svetlosni stadijum pri uslovima od 14 i više časova osvetljenosti u toku dana. Prolaz pšenice kroz stadijum jarovizacije i svetlosni stadijum omogućavaju joj da pređe iz vegetativne u generativnu fazu.

Pšenica obično ima stablo sa 5 članaka. Dužina prvog članka iznosi 3-4 st, ali pri povoljnoj vlažnosti, povećanoj temperaturi i zasenčenosti može da iznosi i 10 st. Svaki sledeći članak je duži od donjeg i kraći od gornjeg. Stablo pšenice produžava da se izdužuje i posle klasanja, što se uglavnom odnosi na izduživanje poslednjeg članka. Dužina tog članka je najveća i iznosi oko 30% od ukupne dužine stabla. U periodu vlatanja nadzemni deo naglo uvećava svoju masu, a naročito se povećava lisna masa za 5 i više puta u odnosu na površinu u punom bokorenju. Istovremeno se narušava odnos između površine lista i aktivne površine korena u korist površine lista (sa 1:75 u bokorenju na 1:35 u vlatanju). Zato se ova faza smatra kritičnom u pogledu potrebe biljke za vodom. Vlatanje obično počinje krajem marta – početkom aprila.

Klasanje i cvetanje

Klasanje je fenološka faza u kojoj klas izlazi iz lisnog rukavca. Međutim, formiranje klasa počinje vrlo rano, u početku bokorenja. Kod ozime pšenice formiranje elemenata klasa (vreteno, klasci i cvetovi) počinje rano u proleće kada se završi stadijum jarovizacije.

Veoma su važni uslovi spoljne sredine u vreme formiranja elemenata klasa, jer od njih zavisi veličina klasa, broj klasaka i broj cvetova u klascima. U klasu se mogu formirati 22-24 klaska (VI etapa organogeneze) od kojih samo 14-18 mogu biti razvijena ako u to vreme uslovi sredine ne budu potpuno povoljni. Takođe se u klascima može formirati 4-5 cvetova (V etapa organogeneze), ali će ostati samo 2-3 ukoliko ne budu povoljni uslovi.

Cvetanje nastupa odmah posle klasanja, a manifestuje se rasprskavanjem antera i oprašivanjem, posle čega prašnici izlaze izvan cveta. Ovakav način cvetanja obezbeđuje samooplodnju, zato je pšenica samooplodna biljka. Do stranooplodnje dolazi najčešće u nepovoljnim uslovima. Za vreme klasanja, cvetanja i oprašivanja treba da je umereno toplo vreme i umerena vlažnost vazduha. Niske temperature ometaju cvetanje i oprašivanje, a jako niske (oko i ispod 0 °C) prouzrokuju propadanje cvetova. Pšenici u doba cvetanja najbolje odgovaraju noćne temperature od 11 °C, a dnevne do 25 °C, najviše do 30 °C. Pšenica najintenzivnije cveta ujutro od 9 do 11 sati. Cvetanje počinje od sredine klasa. U jednom klasu cvetanje traje 3-5 dana, a u celom polju 6-7 dana.

Oplodnja i formiranje zrna

U povoljnim uslovima posle oprašivanja (6- 12 časova) dolazi do oplodnje, a odmah zatim počinje razvoj klice, endosperma i omotača i kao rezultat toga obrazuje se zrno. Pri temperaturi 20-25 °C i umerenoj vlažnosti vazduha posle 4-5 dana iza oplodnje, klica je već formirana sa svim delovima i sposobna je da reprodukuje biljku. U istom vremenu donji deo zrna je formiran i počinje da se ispunjava skrobom. Na kraju mlečnog stanja sve ćelije endosperma sadrže skrob.

Sa procesom formiranja klice, endosperma i omotača ide i nakupljanje suvih materija i to: jedinjenja pepela, ugljenih hidrata, belančevina, masti… Ceo period od početka formiranja zrna pšenice do pune zrelosti može se podeliti na 3 etape: formiranje, nalivanje i sazrevanje zrna.

FORMIRANJE zrna počinje od oplodnje i traje do mlečnog stanja. Na kraju ove etape zrno je postiglo konačnu dužinu, još je zeleno, sadržaj vode opada sa 80-95% na 65% na kraju faze. Ova faza traje oko 20 dana.

Nalivanje zrna

Počinje od početka mlečnog stanja i traje do početka voštane zrelosti. Ova etapa ima dve faze razvića:

Sazrevanje zrna

Počinje od početka voštane i traje do pune zrelosti. Zbog toga ono obuhvata 2 faze razvića: voštanu i punu zrelost.

Voštana zrelost

Traje 6-8 dana i počinje sa 40-38% vode u zrnu, a završava se sa 20%. Pošto je ovo veliki raspon u sadržaju vode, ova faza se deli na 3 perioda:
a) Početak voštane zrelosti u kojoj zrno nema zelene boje, krupno je i sjajno, lako se reže noktom, endosperm se ne istiskuje i lako se valja u lopticu. Sadržaj vode u zrnu se kreće 40-36%.
b) Sredina voštane zrelosti se karakteriše belim endospermom, brašnavim ili staklastim presekom. Endosperm se ne valja u kuglice i još uvek se može rezati noktom. Sadržaj vode u zrnu se kreće od 36-25%.
c) Kraj voštane zrelosti se karakteriše normalnom veličinom i bojom zrna koje se više ne može rezati noktom, ali trag nokta ostaje na omotaču zrna. Biljke su žute, listovi i zumiru, stabla su elastična, a zrna još ne ispadaju iz klasa.
Ukupna dužina voštane zrelosti zavisi od vremenski uslova, tako u sušnim i toplim periodima može da se skrati na 3-4 dana, a u vlažnim da se produži i do 20 dana.

Puna zrelost

Obuhvata period od 20-13% vode u zrnu. Zrna su tvrda i na njima ne ostaje trag nokta. Puna zrelost obuhvata 2 podperioda:
a) Početak pune zrelosti – sadržaj vode opada sa 20 na 18%,

b) Kraj pune zrelosti – sadržaj vode opada sa 17 na 14%.

Biljke su slamnožute, a zrna u klasu se slabije drže. Ukoliko se do tog vremena ne obavi žetva, zrna se brzo suše pri čemu vlaga često iznosi ispod 10%, klas se lomi, zrna lako ispadaju iz klasa, u žetvi dolazi do velikog loma zrna, a to je faza prezrelosti pšenice. Dužina perioda od klasanja do sazrevanja pšenice zavisi od temperature, vlažnosti zemljišta i vazduha i vetra.

Visoke temperature preko 25-30 °C i više, u vreme formiranja i nalivanja zrna, skraćuju period od klasanja do sazrevanja na 25-28 umesto 45 i više dana. Relativno niska temperatura ispod 20 °C, produžava period nakupljanja suve materije na preko 45-50 dana, što se veoma povoljno odražava na visinu i kvalitet prinosa.

U pogledu dinamike nakupljanja suve materije po etapama formiranja i nalivanja zrna, ona ima sledeću sliku: u toku formiranja zrna nakupi se oko 20-25% ukupne mase suve materije zrna; u mlečnom stanju koje zajedno sa testastim stanjem nazivamo nalivanje zrna, nakupi se uglavnom ostatak suve materije, ali usled osobine neujednačenog sazrevanja, nakupljanje suve materije se produžava najčešće do sredine voštane zrelosti.

Ako su uslovi u toku formiranja, nalivanja i sazrevanja zrna povoljni onda se dobija zrno dobro ispunjeno i dobrog kvaliteta. Ukoliko dođe do nepovoljnih uslova (suša i ekstremno visoke temperature) zrno prekida normalan tok nalivanja i dolazi do ‘prinudnog sazrevanja’, jer se pojedine faze skrađuju, a to uslovljava opadanje prinosa.

Pored navedenih faza zrelosti razlikuje se i fiziološka zrelost. U ovoj zrelosti zrno dobija sposobnost normalne reprodukcije. Fiziološko dozrevanje je različito kod različitih sorti i nastupa od mlečnog stanja do pune zrelosti. Neke sorte zahtevaju naknadno odležavanje posle žetve, da bi postigle punu fiziološku zrelost, pa to nazivamo posležetveno dozrevanje. Neke sorte dostižu punu fiziološku zrelost još u klasu, usled čega u određenim uslovima dolazi do klijanja semena u klasu.

Stadijumi razvoja

Postoji pet stadijuma razvoja:

Stadijum jarovizacije

Odvija se u vegetativnom periodu razvoja. Potrebno je da pšenica prikupi dovoljno niskih temperatura da bi u proleće mogla klasati. Nekoliko faktora je neophodno za jarovizaciju,  kao što je kiseonik, tempertura (donja granica je od -4 °C do -6 °C , optimum od 2-5 °C ), svetlost. Trajanje jarovizacije je sortno svojstvo, a za većinu evropskih sorti iznosi 30-50 dana. U ovom stadijumu teku I i II etapa organogeneze.

Svetlosni ili foto stadijum

Odvija se u vegetativnom periodu razvoja. Biljke počinju reagovati na dužinu dana (fotoperiodizam). Optimalna temperatura iznosi 15-20 °C. Za vreme ovog stadijuma (20 mart – 15 april) kod nas su temperature 7 – 12 °C, pa se svetlosni stadijum produžava na 20 – 25 dana. U ovom stadijumu teku III i IV etapa organogeneze.

Spektro stadijum

Protiče u reproduktivnom razvoju biljke. Biljka ima velike zahteve za kvalitetom svetlosti. Ako dominira crveni spektar, ubrzava se razvoj. U ovom stadijumu protiču V i VI etapa organogeneze.

Stadijum intenzivne svetlosti

Protiče u reproduktivnom razvoju biljke. Biljke zahtevaju visok intenzitet svetlosti. U ovom stadijumu protiču VII iVIII etapa organogeneze.

Stadijum intenzivne mineralne ishrane

Protiče u generativnom periodu. Biljke imaju izrazitu potrebu za hranivima. U ovom stadijumu protiču IX, X, XI i XII etapa organogeneze.

Etape organogeneze

Po Kupermanovoj postoji 12 etapa formiranja plodonosnih organa.

Svaka etapa organogeneze odlikuje se određenom morfologijom generativnih organa kao i kompleksom faktora, koji uslovljavaju rast i razvoj organa u toj etapi:

I. Nediferencirani konus rasta – konus rasta ili vegetativni vrh ima oblik kupole, nediferenciran konus rasta.

II. Difrenciranje konusa rasta na začetke članaka i kolenaca stabljike kao i začetke listova – ova etapa se odlikuje diferencijacijom konusa rasta na broj članaka i kolenaca buduće stabljike te začetke listova. Uslovi su: intenzivno osvetljenje, optimalna temperatura, dostatna snabdevanja vodom, dugi dan, dovoljno hraniva, a naročito N-azota.

III. Izduživanje konusa rasta i stvaranje začetaka članaka klasnog vretena – konus rasta se izdužuje, a na njegovom donjem delu dolazi do diferenciranja segmenata, koji se razvijaju u članke klasnog vretena. Svaki segment može u kasnijim etapama stvoriti začetke klaska. Ukoliko ova etapa traje duže, utoliko se stvori više začetaka članaka klasnog vretena, što znači da postoji osnova da se dobije veći klas (jače diferenciran na veći broj članaka klasnog vretena, što znači veći broj klasaka, a to znači veći broj cvetova i na kraju veći broj zrna).

IV. Početak formiranja klasaka u klasu – stvaraju se začeci klasaka. Prvo se formiraju kvržice klasaka iz kojih nastaju klasići. Faktori koji najjače utiču: temperatura (što je viša, brže je diferenciranje kvržica), dužina dana, intenzitet svetlosti, vlaga, dovoljno azota . Na kraju ove etape moguće je odrediti konačan broj klasaka.

V. Početakčetak formiranja cvetova u klasku– počinje diferencijacija odnosno javljaju se začeci cvetova. U uslovima obilne ishrane i opskrbljenosti vodom razvijaju se normalno ne samo dva, već tri, četiri i više cvetova u klasku. Unošenjem đubriva u pristupačnom obliku za biljke moguće je povećati broj cvjetova u klasku navodnjavanjem.

VI. Formiranje generativnih organa – formiraju se prašnici sa sporogenim tkivom u polenu (mikrosporogeneza) i tučak s jajnom stanicom (makrosporogeneza). Ovi procesi traju 10-15 h. Faktori koji najviše utiču su: dugi dan, visok intenzitet svetlosti, dobra snabdevanje vodom, nešto niže temperature (povoljne za formiranje polena). Nepovoljne su visoke temperature i niska relativna vlažnost vazduha, jer mogu izazvati sterilnost polena. U ovoj etapi je vrlo važan fosfor.

VII. Ubrzan rast svih organa klasa – dolazi do izduživanja klasnog vretena, pleva, plevica i osja, kao i prašničkih niti. Završeno je formiranje plodnosnih organa. Povoljni uslovi su: difuzna svetlost, zasenjenost, kraći dan, nešto veća temperatura, visoka vlažnoost zemljišta, dovoljno azota. Direktna sunčeva svetlost prekida rast klasnog vretena, što znači da kad on izbije iz rukavca vršnog lista, prestaje rasti.

VIII. Klasanje – Završeno formiranje cvati – klas izbija napolje i prestaje rasti.

IX. Cvetanje – Oplodnja i stvaranje zigota – dolazi do oplodnje jajne stanice polenom i stvara se zigot.

X. Formiranje zrna i mlečno zrenje – dolazi do formiranja zrna, koje potom prolazi fazu mlečne zrelosti.

XI. Voštana zrelost– formiranje klice i endosperma.

XII. Puna zrelost– zrno je potpuno zrelo.

Početne etape organogeneze (I, II i III) vezane su za prve stadijume razvića tj. za stadijum jarovizacije i svetlosni stadijum. Do završetka stadijuma jarovizacije pšenica formira samo vegetativnu masu. U stadijumu jarovizacije protiču fenofaze: klijanje, nicanje, ukorenjavanje i bokorenje.

U svetlosnom stadijumu nastupa generativna faza: diferenciranje konusa rasta na segmente tj. začetke članaka klasa. Dalji razvoj i formiranje klasaka nastupa tek po prelazu svetlosnog stadijuma.
Na dužinu trajanja pojedinih etapa organogeneze generativnih organa utiče veliki broj činilaca, kao što su rokovi setve, voda, mineralna ishrana, osvetljenost, sorta…

Kod optimalnih rokova setve (sredina oktobra) znatno duže traje II (85 dana) od I etape organogeneze (58 dana), dok je u kasnijim rokovima setve (sredina novembra) obrnuto (II traje 17, a I 113 dana).

Kod ozimijih sorti duže traje IV etapa organogeneze nego kod manje ozimih. Period od klasanja (VIII etapa) do sazrevanja (XII etapa) znatno je duži kod ranijih rokova setve. Takođe, on je duži kod rodnijih i sorti kraće vegetacije, nego kod manje rodnih sorti sa dužom vegetacijom.

Pojedine etape organogeneze vezane su za prolaz kroz određene fenofaze, a posebno IV i V etapa koje se poklapaju sa vlatanjem. Posle vlatanja nastupa intenzivan porast stabla i formiranje lisne površine. Dužina perioda od vlatanja do klasanja iznosi 20-45 dana. U tom periodu protiču IV, V, VI i VII etapa organogeneze.

Zahtevi pšenice prema vodi

Pšenica u toku cele vegetacije ima određene zahteve prema vodi. Posmatrano ekološko-geografski, ona uspeva u rejonima sa vrlo različitim količinama i rasporedom padavina. Najveći prinos i najveći kvalitet postiže se u rejonima sa ukupnim količinama padavina 650-750 mm.

Prema Aciju za uslove Italije, pšenica može davati dobre prinose u onim rejonima u kojima, prema fazama razvoja padaju sledeće količine taloga:

Ako posmatramo Acijeve ekvivalente prekomernosti, odnosno nedostatka, bez poznavanja rasporeda padavina i dinamike isparavanja, došli bismo do zaključka da u svim fazama rasta i razvića, u našim uslovima ima dovoljno padavina. Ipak to u većini naših rejona nije slučaj i to usled neravnomernog rasporeda padavina i usled velikog isparavanja. Najčešći nedostatak padavina u našim uslovima je u jesen i proleće.

Nizom agrotehničkih mera (pravilnom dubinom oranja, predsetvenom pripremom…) moguće je obezbediti bolju snabdevenost biljaka vlagom, kao i racionalnije korišćenje vode u toku vegetacije (optimalnim količinama i odnosom IRK, kao i načinom unošenja). U uslovima navodnjavanja ono treba vršiti prvenstveno u vidu predsetvenog navodnjavanja (ili pred osnovnu obradu), odnosno poslesetvenog navodnjavanja, a zatim neposredno pred vlatanje, kao i u fazi nalivanja zrna. Može se smatrati da je obezbeđenost biljaka vlagom uglavnom dovoljna ako je ceo horizont kroz koji prodire korenov sistem dovoljno prokvašen (1,5-2 t dubine).

Odnos i potrebe pšenice prema vodi u toku vegetacije je u tesnoj vezi sa vlažnošću i temperaturom vazduha, često sa intenzitetom osvetljenja, uzrastom i stanjem samih biljaka.

U toku svog ontogenetskog razvoja pšenica zahteva određenu količinu vode u zemljištu. Klijanje zrna se zadržava i skoro prekida kada je sadržaj vode u zemljištu ispod 30% od punog vodnog kapaciteta. Ako je nedostatak vlage u zemljištu na kraju bokorenja, kada se završava formiranje klasaka, to će se ispoljiti u umerenoj dužini klasa i broju plodnih klasaka. Ako posle toga bude optimalna vlažnost prinos zrna se neće znatno smanjiti.

Ako je nedostatak vlage u prvih deset dana, posle početka vlatanja, onda će ostati normalna dužina klasa, normalan broj klasaka, samo će se smanjiti broj oplođenih cvetova i broj zrna u klasu, a kao rezultat toga je smanjenje prinosa zrna.

Nedostatak vlage u vlatanju je kritičan ne samo usled znatnije potrošnje vode od strane biljaka, što se može smatrati apsolutnim ili stvarnim nedostatkom, već i zbog toga što se u ovoj fazi remeti odnos između lisne površine i aktivne površine korena. Usled brzog razvoja lisne površine u fazi vlatanja, odnos površine lista prema aktivnoj površini korena se smanjuje, pa je to jedan od razloga što je faza vlatanja kritična u pogledu potreba pšenice za vodom.

Nedostatak vode u zemljištu u vreme klasanja i cvetanja još više uvećava broj neplodnih klasaka (a ponekad neplodnost može biti i 100%). Prema tome kritični periodi pšenice za vlagom su:

Nedostatak vlage je daleko manje štetan ako nastupi u fazi bokorenja ili u fazi početka voštane zrelosti. Koeficijent korelacije za padavine i prinos pšenice od vlatanja do klasanja iznosi 0,75, a od klasanja do zrenja 0,45. Najveće smanjenje prinosa usled suše nastupa u vlatanju i klasanju, zatim u formiranju zrna, pa bokorenju, a najmanje u mlečnom stanju.

Ako se potrebe u vodi određuju na bazi transpiracionog koeficijenta koji je dosta promenljiv pokazatelj, videćemo da on zavisi od sorte, uslova sredine i faze rasta i razvića. Pri manjim razlikama u istim uslovima ishrane transpiracioni koeficijent je obično veći u suvom, a manji u vlažnom klimatu usled veće vlažnosti vazduha. Ukoliko je veća plodnost zemljišta, utoliko je manji transpiracioni koeficijent, tako da se na plodnom i đubrenom zemljištu smanjuje za 25-30%. Najveći utrošak vode je u periodu vlatanje-klasanje-nalivanje zrna.
Optimalna vlažnost zemljišta za pšenicu je 70-80% PVK. Po pojedinim fazama: bokorenje 65-70%, vlatanje i klasanje 80-85%, u nalivanju zrna 65-70% i to bez vazdušne suše.

Odnos pšenice prema suši vezan je sa filogenetskim razvojem pojedinih formi pšenice u sušnim rejonima. Uslovi suše u našem sušnom rejonu su uglavnom u drugom delu vegetacije. Borba biljaka pšenice sa sušom ima dvojak karakter: pomoću ranostasnosti i pomoću intenzivnog razvoja korenovog sistema.

Zemljišna suša je tesno vezana sa vazdušnom sušom i često jedna drugu prati. Najveće sniženje prinosa zapaženo je u slučajevima zemljišne suše u fazi vlatanja i intenzivnog porasta, a nešto manje u fazi klasanja. Pri zemljišnoj suši u fazi klasanja prinos se smanjuje za 50%. U fazi mlečnog stanja biljke lakše podnose sušu nego u klasanju. Nedostatak vode posle oplodnje dovodi do manje mase zrna, a to utiče na prinos.

Zahtevi pšenice prema toploti

Odnos pšenice prema visokim temperaturama. Visokim temperaturama u vegetaciji pšenice smatraju se one u granicama 25-30 °C, dok su temperature iznad 30 °C veoma visoke.

I jedne i druge su štetne u različitom stepenu, u zavisnosti od vlažnosti zemljišta i vazduha i dužine trajanja ovih temperatura. U prirodnim uslovima gajenja pri vrlo visokim temperaturama smanjuje se prirast suve materije, a često se pogoršava i kvalitet zrna. Veoma visoka temperatura vazduha (čak iznad 40 °C) u prisustvu suvih vetrova, narušava kod biljaka pravilnu fotosintezu, usporava im rast, a može izazvati i uginuće biljaka.

Veoma visoke temperature su najčešće vezane sa niskom vlažnošću vazduha, što ima isti negativan uticaj, naročito u fazi cvetanja i oplodnje, usled čega cvetovi u velikom procentu ostaju neoplođeni. Veoma visoke temperature vazduha pri duvanju suvog vetra u fazi formiranja i nalivanja zrna negativno utiču na njegovu ispunjenost, pa se dobija šturo zrno. Optimalne temperature u fazi nalivanja zrna kreću se 20-25 °C.

Odnos pšenice prema niskim temperaturama. Ozima pšenica u normalnim rokovima setve i pri dovoljnoj količini vlage klija, niče i razvija se sve do bokorenja pri pozitivnim temperaturama. Posle toga ozima pšenica potpuno je izložena dejstvu niskih temperatura. Kada se govori o dejstvu niskih temperatura na biljku pšenice u prirodnim uslovima, uvek se misli na temperaturu vazduha iznad površine zemljišta. Međutim, temperatura zemljišta na dubini ležanja čvora bokorenja je viša nego temperatura vazduha iznad površine zemljišta. Zato je nepravilno govoriti da je otpornost pšenice veća ili manja u zavisnosti od debljine snežnog pokrivača i dubine ležanja čvora bokorenja, pošto pšenica nije, u tom slučaju, izdržala temperaturu iznad snega, već ispod snega – u zemljištu.

Sve sorte koje se gaje kod nas imaju zadovoljavajuću otpornost na niske temperature. U našim uslovima usled golomrazice najčešće dolazi do redukcije lisne površine, ali to nema značajnijeg uticaja na prinos. Pored redukcije lisne površine redovno u toku zime i ranog proleća uginjava izvestan broj biljaka usled različitih uzroka. To je pojava kod svih gajenih sorti kod nas, pa se može reći da je prosečno smanjenje broja biljaka u toku zime u odnosu na broj poniklih 10-25%. Međutim, i pored toga najčešće se dobija optimalni broj klasova usled pojačanog produktivnog bokorenja.

Otpornost na zimu je kompleksna pojava i zavisi od niza činilaca:Od razvijenosti korena, sortnih osobina, vremena setve, fizičkih osobina zemljišta, mineralne ishrane, a posebno od kaljenja biljaka.

– Od razvijenosti korena. Korenov sistem pšenice prodirući duboko u zemljište, ispoljava pozitivan uticaj na vodni bilans čvora bokorenja, čija životna sposobnost određuje otpornost pšenice prema niskim temperaturama.
– Fizičke osobine kao i vlažnost zemljišta u vreme prezimljavanja jako utiču na otpornost ozime pšenice prema niskim temperaturama.

– Vreme setve ozime pšenice igra veliku ulogu u njenoj otpornosti prema mrazu. Veoma rana, kao i veoma kasna setva nisu dobre i često su biljke oštećene od mraza. Ovo se objašnjava time što su biljke kod veoma ranih rokova setve stadijno razvijene (ulaze u svetlosni stadijum) usled čega nastaje smanjenje otpornosti na niske temperature. Najbolje prezimljavaju biljke onih rokova setve koji im omogućavaju kaljenje i takav razvoj da u stadijumu jarovizacije prođu zimu.

– Pravilna mineralna ishrana omogućava veći sadržaj organskih materija u ćelijskom soku (naročito ugljenih hidrata), a manji sadržaj slobodne vode, što dovodi do veće koncentracije ćelijskog soka, a time i veće otpornosti na zimu. Obilna ishrana azotom u jesen dovodi do povećanog sadržaja belančevina u organskoj materiji pšenice i do smanjenja rastvorljivih ugljenih hidrata, što utiče na smanjenje otpornosti na zimu. Optimalne količine fosfora utiču na povećanje sadržaja belančevina i ugljenih hidrata u biljnom tkivu pa se zato povećava i otpornost prema mrazu. Kalijum povećava sadržaj šećera u svim organima pšenice, a time se povećava i koncentracija ćelijskog soka.

Otpornost prema mrazu i kaljenje biljaka. Kaljenje predstavlja pripremu biljaka za zimske uslove života. Ono se sastoji iz 2 faze. Priprema biljaka da bi preživele niske temperature počinje još u jesen na 15-10-0 °C, kada se u noćnim časovima postepeno snižava temperatura vazduha. Proces kaljenja u tom periodu odlikuje se znatnim povećanjem sadržaja šećera u listovima, a naročito u čvoru bokorenja ozime pšenice.

Mehanizam ove pojave sastoji se u tome što u toku jeseni u vreme sunčanih dana pšenica pri pozitivnim temperaturama može relativno intenzivno da vrši proces fotosinteze, dok u večernjim, noćnim i jutarnjim časovima, pri niskim temperaturama, u biljkama se usporavaju procesi disanja i rasta, što dovodi do nakupljanja šećera.

U zimskom periodu pod snežnim pokrivačem biljke koriste šećer, ne samo kao zaštitnu materiju radi snižavanja tačke mržnjenja ćelijskog soka, već i kao energetski materijal koji je potreban za disanje. U ozime pšenice nakupljaju se prvenstveno disaharidi (saharoza) i monosaharidi (glukoza). U procesu kaljenja protiče hidroliza disaharida, što omogućava povećanje osmotskog pritiska ćelije i otpornosti prema mrazu. Posle završetka procesa nakupljanja rezervnih materija pri prelazu na temperature ispod 0 °C, koje određuju stepen prve faze kaljenja biljaka, pšenica lako izdržava temperaturu od -10 do -12 °C.

Procesi kaljenja se produžavaju posle prve faze (posle prolaska temperature od 0 °C) i nastupa druga faza kaljenja, pri temperaturi od -2 do -7 °C. Pri ovom protiču složeni fizičko-hemijski procesi vezani sa znatnim obezvodnjavanjem ćelija. U vreme druge faze kaljenja otpornost na mraz se znatno povećava. Neke sorte ozime pšenice su pri tome sposobne da izdrže, bez uginjavanja, temperaturu od -15 do -20 °C. U procesu proticanja druge faze kaljenja znatno se smanjuje sadržaj vode u listovima i čvoru bokorenja ozime pšenice, a istovremeno se povećava sadržaj suve materije. Biljni organi pšenice često imaju različit stepen otpornosti prema mrazu. Najotporniji organ je čvor bokorenja, u to vreme najvažniji deo biljke.
Savremena teorija otpornosti prema mrazu može se formulisati na sledeći način: izdržljivost biljaka prema hladnoći rezultat je istorijskog (filogenetskog) i individualnog (ontogenetskog) razvića biljaka u određenim uslovima spoljne sredine.

Zahtevi pšenice prema mineralnoj ishrani

Ustanovljeno je da broj elemenata koji ulaze u sastav zrna i slame pšenice prelazi 15, a od njih se u najvećim količinama susreću Si, N, P, K, Ca i Mg, a za normalan rast i razviće potrebni su još Fe i S, a neophodni su i mikroelementi: Zn, Ni, Mn, B, Cu, Co i dr.

Međutim, N, P i K su tri makroelementa koje je potrebno u određenim količinama unositi i na najplodnijim zemljištima, bez obzira na to da li se radi o direktnom unošenju hraniva ili pod neku prethodnu kulturu.
Količina mineralnih materija koje biljka uzima iz zemljišta zavisi od prinosa zrna i vegetativnog dela, pa se ove vrednosti kolebaju u znatnim granicama, jer se i prinos koleba. Za formiranje 1 I zrna i odgovarajuće količine slame pšenice potrebno je oko 20-30 kg N, 12-18 kg P2O5 i 16-30 kg K2O.

Jedan od uslova koji utiču na usvajanje hranljivih materija od strane pšenice predstavlja koncentracija zemljišnog rastvora. Posle izvesne granice koncentracije zemljišnog rastvora usvajanje hranljivih materija se usporava i kao rezultat toga ukupni prinos zrna se smanjuje. Povećana koncentracija zemljišnog rastvora negativno se odražava na klijavost semena.

Na rast i razviće pšenice znatan uticaj ima i reakcija zemljišta. Najveći prinos zrna je pri pH oko 7, mada je pšenica tolerantna i na manja odstupanja pH vrednosti.

Zahtevi pšenice prema azotu

Pravilna ishrana azotom važna je u toku celog života biljke. Obilna i pravilna ishrana azotom naročito je značajna u formiranju klasa i diferencijaciji klasaka u klasku, a to znači već u fazi bokorenja i vlatanja (III, IV i V etapa organogeneze). Pored toga, važna je i ishrana azotom u fazi klasanja i nalivanja zrna. Azot je najvažniji elemenat mineralne ishrane pšenice, nosilac prinosa. Ulazi u sastav nukleoproteida i nukleinskih kiselina, aminokiselina i belančevina, vitamina, hlorofila. Najveći sadržaj azota imaju mlade biljke u I etapi organogeneze. Kod vegetativnih organa uvek ga ima najviše u listu, a najmanje u korenu. Kada se formira zrno, onda ima više azota u njemu nego u drugim delovima.

Usled nedostatka azota list pšenice žuti, a zatim propada, stabljike su tanke, bokorenje slabo, list je uzak. Biljke koje u izvesnoj meri gladuju u azotu daju sitnije i slabije razvijene klasove od normalno hranjenih biljaka. Pri jakom ili potpunom nedostatku azota, izumiranje listova ide tako što su listovi u celosti zahvaćeni žutilom i propadanjem, za razliku od propadanja izazvanog nedostatkom kalijuma, gde sušenje ide od vrhova i ivica listova.

Prekomerna količina azota utiče na bujniji porast nadzemnog dela, a slabiji razvoj korenovog sistema. Usled toga dolazi do intenzivnog bokorenja, slabijeg korišćenja svetlosti, većeg izduživanja i etioliranja prizemnih internodija, a sve to skupa dovodi do lakšeg i većeg poleganja pšenice. Slabije razvijen koren u nedostatku vlage, nije u stanju da snabdeva nadzemni deo sa dovoljnim količinama mineralnih materija. Usled veće količine azota, datog jednostrano ili u nepravilnom odnosu prema fosforu i kalijumu dolazi do izmena u građi stabljike, jer se smanjuje količina sklerenhima, što omogućava lakšu povredu od strane stabljične rđe.
Dovoljna količina azota u doba diferencijacije klasaka, cvetova i polnih ćelija kod pšenice, obezbeđuje duži klas, veći broj klasaka, veći broj cvetova u klascima i bolju oplodnju.

U kiseloj sredini azot se više usvaja u vidu nitrata, a u neutralnoj u amonijačnom obliku.

Zahtevi pšenice prema fosforu

Fosfor je biogeni element jer ulazi u građu mnogih organskih jedinjenja: nukleotidi, ATP, nukleinske kiseline, NADP… Fosfor utiče na procese rasta i razvića pšenice, na otpornost prema ekstremnim temperaturama i na kvalitet zrna.

Usled nedostatka fosfora slabije se razvija nadzemni, a naročito podzemni deo pšenice. Fosfor utiče na intenzivnu deobu ćelija u interkalarnom meristemu stabla pšenice, pozitivno deluje na razvoj sporogenih tkiva i oplodnju. Ubrzava procese sazrevanja pšenice i skraćivanje vegetacije. Pod uticajem fosfora pšenica počinje ranije bokoriti, a samim tim počinju se ranije formirati sekundarni korenovi, što omogućava bolji razvoj biljke i veći prinos. Fosfor utiče i na visinu biljke, dužinu klasa, broj klasaka. Pri dovoljnoj obezbeđenosti fosforom povećava se masa 1000 zrna, hektolitarska masa i staklavost zrna, poboljšava se pecivost hleba i povećava sadržaj vitamina i enzima u hlebu.

Biljke pšenice veoma intenzivno usvajaju fosfor u jesen (I i II etapa organogeneze) i u proleće (III i IV etapa organogeneze) u toku vlatanja. Postoje pojedini periodi u životu pšenice, kada se fosfor akumulira u pojedinim organima, odakle se kasnije aktivira i podmiruje potrebe biljaka do kraja aktivne vegetacije. To se naročito odnosi na I etapu organogeneze.

Fosfor je pokretan elemenat u biljkama. Lako se uključuje i isključuje iz pojedinih organskih jedinjenja. Zbog toga se pojava nedostatka fosfora u biljkama teže zapaža.

Usled nedostatka fosfora biljke imaju slabe stabljike, sitne klasove i karakteristično sitno plavozeleno lišće sa crvenkastim tačkama koje se javljaju i na stablu. Ova karakteristična boja često se javlja tokom zime usled niskih temperatura, iako se ne radi o nedostatku fosfora.

Zahtevi pšenice prema kalijumu

Kalijum nije konstitucioni elemenat. Ima jak uticaj na procese disanja, fotosinteze, na stvaranje belančevina, enzima i vitamina. Njegov nedostatak jako usporava procese fotosinteze, a ubrzava disanje. Pri nedostatku kalijuma zadržava se sinteza ATP što utiče na procese metabolizma, a naročito na sintezu belančevina.

Kalijum povećava otpornost biljke prema suši. Najviše ga ima u mladim tkivima. Biljke ga usvajaju skoro do kraja vegetacije, ali se najviše usvaja od nicanja do početka klasanja. U procesu sazrevanja sadržaj kalijuma se nešto smanjuje u vegetativnim delovima i zrnu, jer se jedan deo preko korena vraća u zemljišni rastvor. Kalijum pomaže pretvaranje složenih ugljenih hidrata u prostije, kao i njihovo premeštanje iz vegetativnih organa u zrno.

Usled nedostatka kalijuma smanjuje se usvajanje vode, a povećava transpiracija, biljke su više napadnute od patogena, osetljivije su na klimatske ekstreme, slabije se iskorišćava azot, pogoršavaju se kvalitetne osobine zrna pšenice, a naročito krupnoća, hektolitarska masa i masa 1000 zrna. Zbog nedostatka kalijuma stabljike pšenice su tanke i niske, članci kratki, sekundarna stabla ne donose klas. Lišće je mrkozelene boje, a ivice i vrhovi listova se postepeno suše i lišće izumire.

Ocena obezbeđenosti pšenice mineralnim materijama

Danas postoji više metoda za određivanje stepena obezbeđenosti biljaka sa asimilativima: hemijska analiza biljaka, analiza ’plača’ biljaka, vegetacioni ogledi… U poslednje vreme uočava se stalna težnja povećanja primene hemijske analize biljaka u cilju određivanja stepena njihove obezbeđenosti mineralnim materijama. Utvrđene su granične vrednosti sadržaja svih važnijih makroelemenata (optimum, niska i visoka obezbeđenost). Optimalni odnos N/P  i K/P u pšenici u fazi bokorenja je oko 10, a N/K oko 1.

U toku vegetacije sinteza organske materije pšenice je veoma neujednačena. Ona je najintenzivnija od vlatanja do početka formiranja zrna i iznosi oko 65% od ukupnog prinosa suve materije u punoj zrelosti.

Najveće iznošenje NPK iz zemljišta dešava se u vreme najintenzivnije sinteze organske materije nadzemnog dela, a to je period od vlatanja do početka formiranja zrna. U tom periodu izneto je N 40%, P 60% i K 40%. Međutim, i od nicanja do početka vlatanja iznete su značajne količine i to: N 60%, P 34% i K 58%. To znači da se u završnom delu vegetacije, posle formiranja zrna iz zemljišta iznesu male količine NPK. Najveći deo P i N (u punoj zrelosti) nalazi se u zrnu (P 85%, N 78%), a znatno manje u slami. Kod K je suprotno, u slami ga ima 78%, a u zrnu 22%.

Tehnologija proizvodnje pšenice

Obuhvata čitav niz operacija kao što su: izbor sorte i priprema semena za setvu, izbor preduseva, osnovna obrada i predsetvena priprema, đubrenje, setva, nega i žetva pšenice.

Blagovremeno i kvalitetno izvođenje pojedinih agrotehničkih mera ima veliki uticaj na visinu prinosa pšenice. U protivnom, nikakvim dodatnim merama ili povećanim materijalnim ulaganjima, ne možemo u potpunosti nadoknaditi prinos koji je izgubljen neblagovremenim i nekvalitetno izvedenim agrotehničkim merama.

Pšenica je usev jesenje setve, kada često vladaju nepovoljni uslovi spoljne sredine koji ometaju blagovremeno i kvalitetno izvođenje osnovne obrade, predsetvene pripreme i setve pšenice. Najveće teškoće nastaju usled nedostatka vlage u zemljištu, što onemogućava kvalitetno oranje i zaoravanje žetvenih ostataka, kvalitetnu predsetvenu pripremu i setvu. Ukoliko su u jesen svi radovi oko pšenice obavljeni kvalitetno i na vreme, ako je pšenica ujednačeno i gusto nikla, pokrila zemljište, zatvorila redove i dovoljno se izbokorila, onda možemo biti sigurni da neće doći do velikog smanjenja prinosa, izuzev ekstremno niskih temperatura u toku zime i visokih temperatura, praćenih sušom u vreme nalivanja zrna.

U jesen je vrlo teško, a često i nemoguće sve uraditi kvalitetno i blagovremeno. Poznato je da su jesenji radovi najbrojniji (sređivanje šećerne repe, kukuruza, oranje za prolećne kulture i pšenicu). U takvim uslovima se oseća veliki nedostatak ljudi i mašina, što zahteva uvođenje rada u smenama.

Kod izbora sorte treba voditi računa o biološkim, ekonomskim i organizacionim činiocima. To treba da budu visokorodne sorte različite dužine vegetacije i različitih kvalitetnih osobina. Prvo sejemo sorte duže, a zatim kraće vegetacije. U žetvi prvo žanjemo sorte kraće, pa onda duže vegetacije. To proširuje optimalne rokove setve i žetve i smanjuje broj potrebnih mašina za obavljanje poslova u optimalnim rokovima.

Ovakva zastupljenost sorti obezbeđuje sigurniju i stabilniju proizvodnju, jer u slučaju klimatskih ekstrema ili nepogoda, različite sorte će se nalaziti u različitim fazama rasta i razvića, što istovremeno dovodi do različite otpornosti prema tim ekstremima.

Pri tome treba birati sorte visokog genetskog i proizvodnog potencijala, otporne ili tolerantne prema bolestima, toplotnim ekstremima, različite dužine vegetacije, otporne prema poleganju i osipanju. Zbog svega toga, na jednom gazdinstvu treba gajiti nekoliko sorti različitih osobina i kvaliteta kao što su:

– Ozime visokokvalitetne sorte koje služe kao poboljšivači brašna i hleba manje kvalitetnih sorti.

– Ozime kvalitetne – hlebne, visokoprinosne sorte koje su same sebi dovoljne (bez poboljšivača) za proizvodnju kvalitetnog hleba. Ova grupa treba da obuhvati najveće površine.

– Ozime visokoprinosne, osnovne sorte, kojima za proizvodnju kvalitetnog hleba treba dodavati brašno poboljšivača.
U strukturi setve prva grupa sorti treba da bude zastupljena sa 20-30%, druga 55-65% i treća grupa sa 10-15%.

Predusev za pšenicu

Pšenica veoma teško podnosi gajenje u monokulturi. Zbog toga za pšenicu treba birati one useve koji se blagovremeno beru, žanju i uklanjaju sa parcele, tako da ostane dovoljno vremena za blagovremenu i kvalitetnu obradu i setvu pšenice.

Najbolji predusevi za pšenicu i za sva strna žita su: zrnene mahunarke, mak, ozima uljana repica, rani krompir i konoplja za vlakno.

Dobri predusevi su: duvan, jare smeše za zrno, lucerka posle drugog otkosa i konoplja za seme.
Loši predusevi su: sirak, muhar, kasni kukuruz i kasne sorte šećerne repe. Zato za pšenicu najbolje odgovaraju rani predusevi: grašak, grahorica, pasulj, rani ili srednje rani krompir, srednje rano povrće…

Srednje rani predusevi: silažni kukuruz, konoplja, suncokret, rane sorte šećerne repe i soje, lucerka, rani i srednje rani hibridi kukuruza (grupe zrenja 300- 500).

Za uspešnu setvu mogu poslužiti i srednje kasni predusevi koji oslobađaju zemljište najkasnije do 20. oktobra, kako bi setvu mogli obaviti najkasnije do 1. novembra.

Svi navedeni predusevi mogu biti od odličnih do vrlo slabih, a da pri tome nisu krivi predusevi, nego čovek. Suncokret je po vremenu žetve odličan predusev, jer ostaje dovoljno vremena za kvalitetnu osnovnu obradu i predsetvenu pripremu. Međutim, suncokret je veliki potrošač vode, pa ukoliko je leto suvo, a žetvene ostatke suncokreta posle žetve ostavimo nepotanjirane neko vreme, ovo zemljište će se veoma teško pripremiti za setvu pšenice, pa je u ovom slučaju suncokret loš predusev. Obrnuto, ako žetvene ostatke suncokreta potanjiramo kvalitetno teškim tanjiračama, istog dana posle žetve i odmah pristupimo osnovnoj obradi i predsetvenoj pripremi, suncokret može biti jedan od najboljih preduseva za pšenicu.

U pojedinim slučajevima pšenica se ipak gaji u ponovljenoj setvi, ali ne dolazi do smanjenja prinosa, već prinosi mogu biti čak veći nego u dvopolju. Razlozi su sledeći:

Ukoliko se pšenica seje u monokulturi nikada se ne seje ista sorta. Ipak monokulturu treba izbegavati kad god je to moguće. I druge strnine su potpuno nepoželjne kao predusev pšenici.

Osnovna obrada za pšenicu

Potrebu za kvalitetnom obradom je uslovilo sitno seme i slaba usisna moć korena. Vreme obrade zavisi od preduseva, pa što je ranije tim je bolje jer se nakupi veća količina vode, veća je ugarnost i bolja je mogućnost borbe protiv korova. Prema vremenu obrada može da bude:

Glavno pitanje – dubina osnovne obrade tretirano je u raznim zemljama na razne načine, od 20-22 cm pa do 34-45 cm u Italiji. U našoj zemlji Todorović je prvi razradio teoretske osnove zasnivanja ornice. Utvrđeno je da produbljivanje plitkog oraničnog sloja, uz odgovarajuće đubrenje značajno povećava prinose pšenice u odnosu na klasičnu plitku obradu. Dubina oranja ima lokalni karakter. Duboka obrada na anormalnim zemljištima ima meliorativni karakter, jer povećava ocednost i kapacitet za vazduh. Zato se na zemljištima sa neprobojnim B horizontom mora osigurati proceđivanje viška vode iz zone ukorenjavanja, a to se na težim zemljištima može postići dubljom obradom ili plićom obradom sa podrivanjem, što će omogućiti oticanje vode sa proizvodnih površina pšenice.

U semiaridnom području Vojvodine, na černozemu, duboka obrada za pšenicu dolazila je do izražaja u sušnim, dok u kišnim godinama nije imala nikakvu prednost. Pšenica dobro koristi produžno dejstvo duboke obrade posle kukuruza i šećerne repe, pa se za nju može orati pliće. U ogledima između različitih dubina oranja na 15-45 cm nisu postojale značajne razlike u prinosu pšenice. Zato treba primeniti onu dubinu obrade koja će u datim prilikama obezbediti najkvalitetniju predsetvenu pripremu i setvu pšenice, što će zavisiti od tipa i vlažnosti zemljišta, kao i od količine žetvenih ostataka koji se zaoravaju.

Za naše uslove, najadekvatniji sistem obrade bi bio sistem zasnivanja i obnavljanja ornice, gde bi se produbljivanje vršilo pod šećernu repu i lucerku, a u međuvremenu bi se ostale kulture mogle gajiti uz pliću obradu. Na normalnim zemljištima može se uvesti sistem obnavljanja ornice svakih 4-5 godina. U sistemu obrade na principu zasnivanja i obnavljanja ornice obrada za pšenicu može biti plića, a dubina će zavisiti od preduseva, stanja zemljišta i količine žetvenih ostataka, koje treba kvalitetno zaorati.
U Vojvodini pšenica u plodosmeni dolazi nakon kultura gde je ranije zasnovana ornica. Ornica se zasniva jednom u 4 – 5 godina i to najčešće za kukuruz, repu, lucerku, a posle pšenica. Za pšenicu se redovno obrađuje na dubini manjoj od zasnivanja ornice. Ide se do 25 cm, a optimum je 20 cm. Tehnika obrade danas se svodi na 50% klasične obrade, 50% redukovane obrade (tanjirača, razrivači, podrivači, freze, specijalni agregati). Preduslov za kvalitetnu obradu su i žetveni ostaci. tj. činjenica da li se odnose, sitne ili pale.

Pšenica se može sa uspehom gajiti uz velike prinose po sistemu redukovane obrade tj. smanjene dubine obrade. Na ovaj načine pšenica se može gajiti posle svih preduseva za koje je obrađivano na dubini većoj od 25 cm. Za redukovanu obradu obično se koriste teške tanjirače (radna dubina 15-18 cm). Na težim zemljištima i na zemljištima gde postoji neprobojni B horizont sa visokim nivoom podzemne vode, uspešno se primenjuju razrivači.

Tanjiranje je faza klasične obrade, ali je u redukovanoj obradi osnova. Velike tanjirače i diskosni plugovi moraju biti oštri, moraju imati umereno zakošenje, ako se prednje baterije znatno ukose dobija se efekat diskosnog pluga. Zadnja baterija se ne mora ukositi, može biti skoro ravna, ali ne sme biti potpuno ravna. Najbolje je da se ide unakrsno jer je tada manje oplazina, a može i dijagonalno. Ide se na više tanjiranja da bi se smanjio udeo oplazina.

Sledeći momenat, koji osigurava veći uspeh u proizvodnji pšenice kada je u pitanju obrada, jeste primena sistema kontinuirane obrade po principu (kada se radi o kukuruzu kao predusevu) ’beri, seckaj ili iznosi žetvene ostatke, rasturaj mineralna đubriva, ori, pripremaj i sej’. Ovo pravilo je obavezno i za srednjekasne useve. Za ranije preduseve važi pravilo ’ori i pripremaj za setvu, a sej u najoptimalnijem roku (5.-20. X).

Ovakav sistem je danas moguć, s obzirom na nova oruđa za predsetvenu pripremu koja se upotrebljavaju sa plugom (paker valjak) i kombinovana oruđa za predsetvenu pripremu (setvospremač). Ukoliko ne postoje drobilice – mrvilice ili paker valjci koji se agregatiraju sa plugom i koji u momentu otvaranja i prevrtanja brazde istu drobe, seku i mrve, a rotokrimleri dalje nastavljaju sitnjenje zemljišta koje se može koristiti za setvu bez nove predsetvene pripreme, onda se mogu koristiti odgovarajući setvospremači ili tanjirače.

I ovde treba istaći princip da poorano zemljište ne sme ostati u otvorenoj brazdi ni jedan sat, već ga sa nekim pogodnim oruđem (tanjiračom) treba odmah, seći, drobiti, sitniti i pripremiti za setvu. U konačnom efektu zemljište ne sme imati ’vazdušnih džepova’ između loše složenih i nerazbijenih brazdi. Zemljište mora biti dobro usitnjeno i ne sme imati veće grudve od kokošijeg jajeta.

Ovakav metod rada je povoljan za zemljište, a istovremeno osigurava čuvanje vlage u površinskim slojevima koja je, uz relativno oskudne padavine u jesen, dovoljna za normalno klijanje i nicanje pšenice.

Ako je jesen sušna, onda moramo valjati radi boljeg klijanja i nicanja. Valjanje treba uvek vršiti posle setve kada je vlažnost zemljišta ispod optimuma.

Predsetvena priprema

Ima cilj da stvori plići sloj zemljišta gde se seje pšenica. To je sloj 3-4 cm. Podrazumeva stvaranje tvrde posteljice i mekog pokrivača. Bitno je i vreme izvođenja pa se u suvim uslovima izvodi zajedno ili odmah nakon obrade jer se grudve brzo suše pa je sitnjenje nemoguće, a u vlažnim uslovima se mora sačekati da se zemljište prosuši.

Pšenica ima naglašeniju potrebu za zbijenijim zemljištem nego kukuruz. Ona biološki reaguje na veću zbijenost zemljišta. U jesen zbog kratkoće vremena, zemljište se ne može dovoljno slegnuti pod uticajem sopstvene težine. Zbog, toga u toku osnovne obrade i predsetvene pripreme zemljišta, treba koristiti takva oruđa koja će pored kvalitetne obrade, uticati na dovoljno sleganje zemljišta.

Đubrenje pšenice

Đubrenje sa P, K, Ca i Mg nije određeno zahtevima kulturnih biljaka. Odlučujući faktor je obezbeđenost zemljišta ovim elementima. Preporuke za đubrenje dobijaju se na osnovu bilansa hraniva, sadržaja ovih elemenata u zemljištu, iznošenja prinosom i đubrenja organskim i mineralnim đubrivima.

Preporuke za đubrenje azotom se ne mogu davati na bazi bilansa hraniva u zemljištu. Najveće količine azota nalaze se u organskoj materiji, pa je teško predvideti količinu mineralizovanog azota za ishranu biljaka.
Pri utvrđivanju optimalnih količina azota za pšenicu potrebno je uzeti u obzir: tip zemljišta, uslove zime u prethodnoj godini, predusev i njegovo đubrenje, otpornost pšenice na poleganje, sadržaj humusa, nivo podzemne vode.

Odlučujuću ulogu za određivanje normi azota za đubrenje pšenice ima mineralizacija organske materije u zemljištu. Jačina mineralizacije organske materije zavisi od sadržaja vode i vazduha u zemljištu i visine temperature.
Od posebnog značaja je ispiranje azota u toku zime. Značajnu ulogu imaju predusevi koji u prethodnoj godini nisu iskoristili mineralizovani azot ili azot iz mineralnih đubriva, naročito u suvim godinama i pri niskim prinosima.
Najsigurniji pokazatelj obezbeđenosti biljaka azotom su hemijske analize zemljišta u proleće na sadržaj mineralnog azota (Nmin metoda).

Đubrenje se planira zavisno od uloge elemenata i njegovog sadržaja u zemljištu. N je nosilac prinosa, dok se P i K vraćaju u zemljište samo na osnovu iznošenja. Biljka mora biti stalno obezbeđena hranljivim elementima, ali se ti elementi unose 2 – 3 puta tokom vegetacije.

Potrebne količine za formranje 1 t prinosa zrna su: 20-30 kg N, 12-18 kg P2O5 i 18-30 kg K2O. Količina azota zavisi od:

Prosečne količine za đubrenje su: 20-30 kg N, 12-18 kg P2O5 i 18-30 kg K2O. Odnos između NPK treba da bude 1 : 0,6-0,8 : 0,4-0,6.
Usvajanje N kod pšenice:

Nedostatak N je najštetniji u fazi bokorenja kada se stvara potencijal za prinos.
Mobilizacija N u zemljištu zavisi od temperature, padavina, plodnosti zemljišta, načina obrade. Ispod 5OS se obustavlja usvajanje N. Zastoji u usvajanju N mogu nastati zbog obilne kiše koja istiskuje O2 iz zemljišta, oblačnih dana kada je transpiracija umanjena, poleganja kada se prekida transport. N se pod dejstvom vode premešta u dublje slojeve ili do podzemne vode. Visok sadržaj nitrata izaziva bujniji porast, smanjenu otpornost.

Način primene

N + K + 1/3 – 1/2 N se unosi u jesen.

Različite sorte različito koriste N tako da se prema korišćenju N sve sorte mogu podeliti na tri grupe u odnosu na vreme setve:

Ako je potrebno interventno prihranjivanje unosi se KAN ili urea (imaju isti efekat, ali je urea u prednosti na zemljištu veće pH vrednosti). Za folijarno prihranjivanje se koristi rastvor uree (80 I N20 + 26 kg uree). Urea se teško rastvara, jer smanjuje temperaturu vode i lako kristališe. Folijarno prihranjivanje se primenjuje u popodnevnim časovima, kada će brzo doći do pojave rose ili u toku dana kada je odgovarajuća vlažnost vazduha.
Treba reći da ranija primena azota, pod osnovnu obradu i prvo prihranjivanje rano u proleće utiče pre svega na bujniji razvoj nadzemne vegetativne mase. Zato se vrlo često dešava da pšenica u klasanju i cvetanju izgleda dobro i obećava visoke prinose, ali u završnim fazama nalivanja zrna nema dovoljno azota, pa prinosi podbace. Zato ima opravdanja folijarno prihranjivanje, naročito u slučajevima kada se kombinuje zajedno sa primenom pesticida.

Određivanje količine NPK
– usev: pšenica, predusev  kukuruz đubren sa 30 t stajnjaka i 340 kg NPK/ha, te planirani prinos: 8 t/ha.

Koeficijent iskorišćenja hraniva na navedenom tipu zemljišta iznosi: N: 70%, P2O5: 18%, K2O: 60%. Iz tog proizlazi:

N =135×100 /70 = 192,8 kg/ha

P2O5 = 67,5 × 100 /18 = 375 kg/ha

K2O = 112,5 × 100 /60 = 187.5 kg/ha

Raspodela đubriva(primer):Celokupna količina P i K sa 1/2-1/3 N se dodaje do setve, a ostatak N u prihranama:

Za normalan rast i razvoj pšenice potrebno je da u hranjivoj sredini osigurati i gvožđe, mangan i sumpor, koji se u zemljištu ne nalaze u dovoljnoj količini, iako je nedostatak ostalih elemenata nešto ređa pojava. Na većim površinama prihranjivanje se obavlja poljoprivrednim avionima, a na manjim ručno ili rasipačem mineralnih hraniva vučen traktorom. Zadnji način može se koristiti samo po suvom ili zamrznutom zemljištu u fazi bokorenja, dok se početkom vlatanja mora prekinuti usled štete koja se počini gaženjem useva.

Setva pšenice

Organizacija setve i priprema agregata

Sejalice i setvene agregate treba besprekorno pripremiti za setvu još pre početka setve pšenice. Sejalice moraju biti u ispravnom stanju i kompletne. Ulagači semena treba da budu ispravni, treba proveriti ispravnost uređaja za doziranje semena.

Kod diskosnih ulagača svi diskovi se moraju normalno okretati, jer ako su blokirani, oni guraju zemlju i biljne ostatke, pa se tako zagušuju, a seme ostaje na površini zemljišta.

Markeri se trebaju podesiti. Treba da imamo motičice za poništavanje tragova točkova na sejalicama. Brzina kretanja sejalice je 7-9 km/h. Razmak zrna u redu 1,1- 1,6 cm. Ako se pri setvi u njivi, iz bilo kog razloga stane, onda pre ponovnog kretanja treba podići ulagače, vratiti se nazad 1-1,5 m, spustiti ulagače i tek onda nastaviti setvu. U protivnom, na parceli će biti onoliko praznih mesta koliko puta se za vreme rada stalo, što je kod nas česta slika.

Uvratine bi trebalo sa 2-3 prohoda prethodno posejati, a onda setvu obavljati do posejanih uvratina. U protivnom, uvratine su uvek posejane sa duplom količinom semena, što izaziva pregust sklop, tanke i slabe biljke, koje najčešće poležu.

Vreme setve

Vremenom setve reguliše se razvoj biljaka do zime. Ne sme se dozvoliti da pšenica uđe u zimu u svetlosnom stadijumu, jer onda potpuno izgubi otpornost prema mrazu. Vremenom setve i nicanjem težimo da biljke u zimu uđu dovoljno kaljene u fazu bokorenja tj. u stadijumu jarovizacije (II etapa organogeneze). Ne valja ni kasna setva jer su biljke slabije razvijene, pa dolazi do propadanja usled zime. U proleće takve biljke brže prolaze stadijume razvića i etape organogeneze, usled čega ne uspevaju da u dovoljnoj meri formiraju elemente prinosa.
Optimalni rok setve je 5.-20. oktobar, a tolerantni 1.10-1.11. Za sorte sa kraćom vegetacijom i intenzivnijim bokorenjem setva se može obaviti do 5. novembra. Za severnu Vojvodinu optimalni rok je pomeren ka septembru, a za južnu Vojvodinu se pomera ka polovini oktobra. Na većim visinama optimalni rok je duži i traje do polovine novembra. Tako da je za Srbiju optimalni rok od 1. septembra do 15. novembra.

Greška u vremenu setve se ne može kompenzovati ni jednom drugom merom (ni sa povećanim dozama NPK). Biljke ne smeju ući u zimu bez razvijena tri lista ili da su u fazi bokorenja. One će to vreme moći da nadoknade, ali se prinos neće nadoknaditi.

Sorte imaju različite zahteve prema vremenu setve tako da postoje sorte koje zahtevaju ranu, a druge zahtevaju kasnu setvu, pri čemu između te dve grupe postoje i sorte tolerantne na vreme setve.

Količina semena karakteriše sortu. Kod nas bi trebalo da bude 500-700 klijavih zrna po m² pri čemu najmanje 80% treba da ostane i da prinos.

Količina semena raste se zakašnjenjem setve – 1 dan – 1%. U našim uslovima pregust usev teško podnosi ekstremne temperature i padavine, dok ređi usev to bolje podnosi.

Za setvu intenzivnih, visokorodnih sorti, otpornih prema poleganju, koje se slabije bokore, upotrebljava se veća količina semena. Za sorte koje se jače bokore i koje su manje otporne prema poleganju, upotrebljava se manja količina semena.
Ks = N × T x 100 / Pvr
Ks = koli;ina semena u kg/ha,
N = broj klijavih zrna po 1 ha,
T = masa 1000 vazdušno suvih zrna (g),
Pvr = poljoprivredna vrednost (čistoća × klijavost).

Međuredni razmak je kod nas 10 – 14 cm, ogledima je dokazano da nema razlike u prinosu ako razmak varira 6 – 20 cm, pa je na sejalicama najčešći razmak 12,5 cm. U vlažnim regionima je pogodniji veći međuredni razmak.
Sve više je zastupljena setva sa stalnim tragovima za prolaz drugih mašina, a prema rastojanju zavisno od mašina kojima raspolažemo (prskalice, rasipači mineralnih đubriva). Gubitak prinosa zbog stalnih tragova biljka kompenzuje rubnim efektom.

Dubina setve

Zavisi od tipa i vlažnosti zemljišta. Na lakšim i suvim zemljištima pšenicu treba sejati nešto dublje, a na težim i vlažnim pliće. U kasnijim rokovima preporučuje se plića setva, kako bi pšenica što pre nikla. Dubina setve utiče na brzinu nicanja, ukorenjavanja, bokorenja, otpornosti na sušu i niske temperature…

Pri optimalnoj vlažnosti zemljišta, za svaki cm dubine setve, potrebno je 15- 18 °C Σ srednjih dnevnih temperatura. Ukoliko je setva dublja, utoliko će biti duži period od setve do nicanja. Kod plitke setve ukorenjavanje i bokorenje su slabi. Preduboka setva je nepoželjna zbog velikog broja propalih semenki i veoma retkog sklopa.

Zbog ugaženog zemljišta, usled višekratne predsetvene pripreme, ne postojanja poništavača tragova točkova traktora, dubina setve je veoma neprecizna i neujednačena.
Idealna dubina setve je 4 cm.

Nega pšenice

Nega pšenice se deli na jesenju, zimsku i prolećnu.

Jesenja nega

Valjanje nakon setve je obavezno, ukoliko su oranje i predsetvena priprema obavljeni kasno i zemljište se nije dovoljno sleglo. Dobro je uraditi sa rebrastim valjcima. Ne valja se ako je zemljište dovoljno vlažno i ako nakon setve padne kiša 5-10 mm. Moguće je primeniti i zaštitu od korova i navodnjavanje pri deficitu vlage sa 30-60 mm pre oranja ili posle setve. Ukoliko se posle setve pojavi jača pokorica, treba je uništiti rotacionom motikom ili drljačom.

Zimska nega

Tokom zime ne bi trebalo da bude razloga za ulazak u njivu, ali na nagnutim terenima može doći do formiranja vodoleža pa se ta voda mora odvesti (prokopavanjem kanala). Obično se krajem zime obilazi parcela da se utvrde oštećenja od žitnog bauljara i miševa.

Prolećna nega

Valjanje u slučaju kada zbog naizmeničnog smrzavanja i kravljenja dolazi do podlubljivanja zemljišta ili pri ređem sklopu jer podstiče bokorenje. Pri pojavi pokorice se interveniše lakim ili rotacionim drljačama, poprečno na pravac redova.

HERBICIDI se mogu primenjivati do faze vlatanja.
Navodnjavanje se vrši ako nema dovoljno vlage u zemljištu pre vlatanja, ali posle prihranjivanja jer se time povećava mineralizacija i oslobađa veća količina N. Prvo zalivanje, ako je suša, je pred osnovnu obradu ili predsetvenu pripremu sa 30- 60 mm vode. Drugo zalivanje je u početku vlatanja sa 30-60 mm vode.
Prihranjivanje 1-2 puta.

Žetva

Od blagovremene i kvalitetno izvedene žetve, zavisi količina i kvalitet prinosa zrna pšenice. Gubici nastali prilikom žetve često su veći od prinosa koji se postižu primenom pojedinih agrotehničkih mera. Zakašnjenje sa žetvom pšenice, posle njenog sazrevanja, dovodi ne samo do smanjenja prinosa zrna, već i do smanjenja njegovog kvaliteta.

Žetvu treba početi na kraju voštane zrelosti, kada je sadržaj vlage u zrnu manji od 25% (21-24%). U tom momentu će se žetva normalno odvijati, učinak će biti veliki, kvalitet najbolji, a gubici u žetvi najmanji.
Vlaga do 15% je optimalna za lagerovanje, u suprotnom je potrebno sušenje. Semenska pšenica se suši na temperaturi do 40 °C, a merkantilna do 60 °C.

Napomena: Bolesti i štetočine možete pogledati u sekciji Usluge koja se nalazi na sajtu

Pripremio: dipl ing polj Predrag Nastić
Korišćeni tekstovi : “Posebno ratarstvo” Prof. dr Stevan Jeftić, prof. dr Milan Šuput, prof. dr Josip Gotlin, prof. dr Aleksandar Pucarić, prof. dr Nadežda Miletić, prof. dr Stavre Klimov, prof. dr Jordan Đorđevski, prof. dr Jože Španring i doc. dr Goce Vasilevski
Većina teksta preuzeta iz skripte “Posebno ratarstvo”za studente poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu autor: Teodor
Tekst: “Pšenica” sa sajta pfos.hr Poljoprivredni fakultet u Osijeku 
Kalkulator: Prof. dr Ilija Komljenović