U XXI veku pod “višestranačkom”, “kapitalističkom” vlašću Srbija je tokom samo tri petogodišnja perioda pljačkaškom tranzicijom vraćena iz industrijskog u poljoprivredno doba. Ali ne u doba moderne poljoprivrede efikasne izdašne i održive. Vraćena je u doba poljoprivrede preživljavanja u neuhranjenosti; u bedu XIX veka.

Zašto je tako? Zašto je kod nas hrana toliko skupa?

Sela koja pripadaju beogradskoj opštini Čukarica, a  ja živim u jednom od njih, su prigradska sela, nekada najbogatija, jer nadohvat ruke imaju veliko beogradsko tržište. Danas ona žive prekarijatski, na donjoj granici egzistencije.

Niko od mojih komšija ne izlazi na pijacu. Svi proizvode tek toliko kolike su potrebe njihovih domaćinstava. Do gotovog novca dolaze nadničenjem u sezoni poljoprivrednih radova  ili primaju penziju ili socijalnu pomoć. Mehanizacija im je stara i amortizovana, a imanja rascepkana i uglavnom u parlogu. Da nema izbeglica iz Hrvatske Bosne i sa Kosova, moje selo bi ličilo na starački dom.

Kako nam se to dogodilo?

U srpskoj tradiciji i istoriji seljak je, doslovce i zakonski, bio vezan za zemlju; on nije imao pravo da je napušta, niti proda. Zbog toga se ona delila među naslednicima pa su tokom generacija parcele postajale sve manje i manje, toliko da prosečan posed više nije mogao da ishrani prosečnu porodicu. U Srbiji je prosečan posed 3.5 hektara, rascepkan i bez sređenih katastarskih knjiga.

U socijalističkoj Jugoslaviji  zemlja je nacionalizovana: oduzimana je velikim zemljoposednicima i pretvarana u društvenu svojinu. Maksimum privatnog poseda bio je  10 hektara, seljaci su na silu uguravani u zadruge, a zbog deljenja mehanizacije i boljeg plasmana proizvoda na tržištu, te zadruge  mogle su se boriti sa konkurencijom društvenih agrokombinata.

Višepartijski sistem  i tranzicija donele su nam promene: zadruge su ukinute; kombinati razbijeni zapušteni i prodati u bescenje; iz Vojvodine, žitnice Evrope, isisavana su sredstva sve dok nije postala samo još jedan pasivan region Srbije: sela se prazne, imovina se prodaje u bescenje a seosko stanovnistvo od dobrih domaćina pretvoreno je u prekarijat. Uvozni lobi uništio je povrtarstvo u Srbiji kao i voćarstvo – nekada važnu izvoznu granu.

Kroz otvorene granice subvencionisani evropski proizvodi ušli su i oduvali domaćeg poljoprivrednika koji preživljava bez ikakve državne podrške ili zaštite. Štaviše, kontrolisane cene osnovnih životnih namirnica napravile su od njega monetu za potkusurivanje i čuvanje socijalnog mira.

Tako je uništeno domaće stočarstvo i ratarstvo, iako bi Srbija (jedina zemlja u Evropi slobodna od GMO) trebalo da ima obezbeđeno, pa i privilegovano mesto i na domaćem i na stranom tržištu.

Strani investitori novi uzrok propadanja

Sve što je do sada, od raspada Jugoslavije pa do danas, rađeno u oblasti poljoprivrede – rađeno je pogrešno. Situacija se iz godine u godinu pogoršava. Iako se mantra “poljoprivreda je naša najveća šansa” stalno ponavlja, na čelo ministarstva poljoprivrede postavljaju se nesposobni kadrovi bez vizije i razumevanja problematike. Oni ne da nemaju petogodišnje planove, oni ne znaju ni šta će sutra. Mala i srednja poljoprivredna gazdinstva u Srbiji su pred uništenjem jer vlada deviza: ako nemaš odakle – otmi seljaku.

Otuđena i podmitljiva vlast smatra da rešenje leži u dovođenju stranih investitora  koji će, uz debelu državnu podršku, pokrenuti poljoprivredu. Poklanja im se zemlja, praštaju porezi i plaća u evrima svako novootvoreno radno mesto. Vlast ne shvata da sa svakim novim radnim mestom otvorenim na taj način, gasi najmanje dva već postojeća.

Ona ne vidi da strani investitori ne dolaze ovde da bi podizali Srbiju – već da bi je čerupali. Da bi, koristeći  domaće resurse, jeftinu radnu snagu i korupciju u državnom aparatu, kao i haos koji vlada u neuređenoj državi, obrnuli novac koji će onda odneti iz zemlje.

Po nedavno izglasanim promenama zakona, koji nazivamo „Tenisov zakon“, strani investitori mogu da kupuju i obrađuju na desetine hiljada hektara najplodnije vojvođanske zemlje, dok domaća mala poljoprivredna gazdinstva to ne mogu. Upozoravajuć je primer seljaka iz okoline Sombora kojima vlast otima zemlju brutalnim odbijanjem da raspiše novi tender za zakup državne zemlje. Čini se da je plan da se unište sva domaća, porodična, poljoprivredna gazdinstva i dovedu giga-mega multinacionalne agrokorporacije da preuzmu proizvodnju hrane u Srbiji.

Kako dalje?

Problemi poljoprivrede rešavaju se na dva nivoa: republičkom i lokalnom. Šta republička vlast može da preduzme.

Pre svega treba završiti restituciju i vratiti zemlju bivšim vlasnicima od kojih je nepravedno oduzeta, da bi se znalo tačno šta pripada državi. Zatim je potrebno omogućiti prodaju državne zemlje poljoprivrednicima po povoljnim uslovima, sa mogućnošću otplate rata na 20 godina. Jer, zemlja treba da pripada onima koji je obrađuju.

Zakon o zadrugama je spreman i čeka već godinama da bude stavljen na dnevni red Skupštine. Nema logičkog razloga zašto to još nije urađeno. Zadruge su najbolji način udruživanja seljaka i njihovog ekonomskog osnaživanja. Zakonsku osnovu za osnivanje zadruga treba hitno uraditi.

Neophodno je uređenje katastarskih i zemljišnih knjiga. Treba hitno završiti ovaj posao u svim selima kako bi se znala situacija i preduzimale efikasne mere za optimalno korišćenje ograničenih prirodnih resursa. Treba oporezovati zemlju u parlogu kako bi se pospešila njena prodaja i kultivisanje, a dati beneficije onima koji je uspešno kultivišu.

Finansiranje i podela rizika

Za razliku od drugih zemalja u Srbiji je sistem napravljen tako da seljak ostane siromašan. On sam snosi ceo rizik proizvodnje. U isto vreme on je bedno plaćen, a na putu “od njive do trpeze” sa mnoštvom posrednika i državom koja se ugrađuje na kraju, hrana završava sa visokom cenom koju stanovništvo jedva podnosi (procenat prosečnog troška za hranu u Srbiji je mnogo veći nego kod drugih zemalja).

Proizvođač sam finansira setvu ili se zadužuje, ako ne rodi, ili je rod uništen, zbog vremenskih neprilika, on je taj koji gubi. Najčešće nema para za osiguranje koje bi ovaj gubitak pokrilo. Ako rodi ­ cene padaju i on opet gubi. Dobijaju paraziti koji ga ucenjuju: nakupci, preprodavci, marketi i država.

Treba napraviti sistem kakav imaju razvijene države: pomoć pri ulaganjima, garantovan otkup, po mogućnosti garantovane otkupne cene pre setve. To se može sistemski rešiti i onda će seljak moći i hteti da počne da proizvodi i za tržište.

Omogućiti seljacima da gaje kulture koje odgovaraju klimi i terenu. Tu posebno mislim na voćarstvo i povrtarstvo. Razraditi sistem beneficija kao i pospešiti otkup (koji je najveći problem zbog komunikacija i ucena nakupaca, u selima udaljenim od urbanih centara) kako bi svako mogao da proizvodi i da od toga živi.

Treba omogućiti više alternativnih načina finansiranja: etičke banke (najbrže rastuće alternativne banke u Evropi) i socijalni biznis (po sistemu Gremin banke Muhameda Janusa)

Izjednačiti prava seljaka sa građanima, a seoskih žena sa gradskim ženama.

Sistem univerzalne zdravstvene i penzijske zaštite i socijalne pomoći pospešiće i poboljšati život na selu pa samim tim i smanjiti odliv stanovništva u gradove i odumiranje sela.

Prava žena na selu su poseban problem koji treba da se hitno rešava, a još nije ni formulisan, a kamoli da su ponuđena rešenja. Neophodno je dovesti prava žena na nivo XXI veka. Srpska sela se prazne zato što žene neće da se udaju za seljake, radije će biti čistačice u gradu nego gazdarice na selu. Evo zašto: žena na selu dolazi u muževljevu kuću da neguje njegove roditelje, rađa njegovu decu, radi u kući i na polju. Taj rad se ne prepoznaje, niti ona na osnovu njega stiče ikakava prava: ako se razvede ­ sve pa i deca ostaju mužu jer ona ne poseduje ništa i ne može da ih izdržava. Ona nema gde: njen otac je već predao imanje muškom nasledniku koji ima svoju porodicu. Nema penziju, osim ako sama ne uplaćuje doprinose. To se dešava već generacijama i muškarci na selu dovode žene iz zabrđa Crne Gore, Albanije, Rusije, Moldavije i Ukrajine. Ako se prava žena na selu izjednače sa pravima žena u gradu, one će ostajati.

Problem je u srpskom tradicionalno patrijarhalnom društvu: žena je dobila jednaka prava i pravo glasa prvi put tek posle Drugog svetskog rata. Ipak u realnom životu, naročito na selu, ta prava su ostala mrtvo slovo na papiru. Uporedo sa osnaživanjem prava žena nužna je i edukacija žena o njihovim pravima.

Zaštita od uvoza i multinacionalnih korporacija

Treba doneti zakone koji će zaštititi domaću poljoprivredu i mala poljoprivredna gazdinstva od nasrtaja svetskih korporacija. Jedan od benefita toga što Srbija još nije u EU je i donekle veća sloboda u zakonodavstvu, posebno u oblasti zaštite od multinacionalnih korporacija iz oblasti petrohemisjke, prehrambene i fitofarmaceutske industrije. Neobično je važno zakonski regulisati potpisivanje međunarodnih ugovora kako se ne bi gubio suverenitet zemlje u odnosu na strane faktore, a na štetu naših stanovnika (što se događa sa gotovo svim ugovorima sa stranim investitorima koje je vlada potpisala). Zaštititi lokalnu privredu, tržište i stanovništvo podzakonskim aktima koji ograničavaju nadležnost stranih korporacija.

Pomovisanje izvoza poljoprivrednih proizvoda

Trenutna monetarna politika pogoduje samo uvozničkom lobiju, a šteti izvoznicima. Drugačije vođenje monetarne politike pospešili bi izvoz poljoprivrednih proizvoda.

Promovisanje GMO slobodne, bioodržive i organske poljoprivrede. U ovom zagađenom svetu organska poljoprivreda je način da Srbija izađe iz zaostalosti. Njene zaparložene površine idealne su jer su čiste od hemijskih otrova koje koristi moderna agroindustrija. Ona ima idealnu klimu i idealan sastav stanovništva za organsku poljoprivredu: mala seoska domaćinstva. Organska poljoprivreda zapošljava mnogo ljudi, a njeni proizvodi se lako i po visokim cenama plasiraju na tržištu. Ali potrebni su edukacija, otkup, putevi i podsticaji.

Umesto reindustrijalizacije i čeličana, treba da pravimo organske i bioodržive farme sa autohtonim kulturama i stočnim fondom (mangulica buša). Srbija jedina u Evropi ima soju i meso bez GMO. Ona bi mogla i trebalo bi da bude veliki izvoznik ove kvalitetne, zdrave hrane po visokim cenama. To sada nije slučaj, jer ne samo da se ne izvozi, nego ne može da se plasira ni na domaćem tržištu, gde uvoznički lobi konkuriše sa lošijim ali jeftinijim mesom. Time najdirektnije ugrožavaju naše stočarstvo, ali i zdravlje stanovništva.

Promovisati alternativne i održive izvore energije i treba težiti i datipodršku energetskoj samostalnosti malih poljoprivrednih domaćinstava.

Promovisanje povratka na gajenje industrijske konoplje ​(pored legalizacije medicinskog kanabisa). Zbog svoje klime i geoloških uslova Srbija je nekada bila među najvećim proizvođačima industrijske konoplje ­ čak se i evropska berza nalazila ovde. Ponovo uvesti gajenje industrijske konoplje koja je pogodna za sve terene, pa i kao ratarska kultura na malim površinama. To je, od svih kultura, najuniverzalnija i biće u budućnosti najisplativija. Koristi se za pravljenje kanobetona i blokova za gradnju koji imaju dobru izolaciju i trajnost, od nje se izrađuje papir a mnogo je izdašnija i brže raste od drveta, dobija se biodizel (vrlo izdašan i ne zagađuje) tkanine (prve farmerke su pravljene od konoplje­ neuništive), hrana (populacije koje u ishrani imaju seme i list od konoplje su zdravije i dugovečnije), lekovi….Veoma je pogodna kao mera za sprečavanje promene klime jer zamenjuje fosilna goriva tj. smanjuje karbonizaciju.

Promovisanje povratka na selo​

U XXI veku u svetu, pa i u Srbiji, vidi se pokret suprotan migracijama u gradove iz XX veka. Iz velikih urbanih centara ljudi se polako sele natrag u ruralne krajeve. U vreme asfaltnih puteva i modernih komunikacija moguće je raditi od kuće. Da bi gradsko stanovništvo pristalo da živi na selu, srpska sela treba uvesti u moderno doba. Treba promeniti situaciju da se udaljavanjem od Beograda vraća u prošlost. Najudaljenija sela na jugu Srbije podsećaju na nastambe iz srednjeg veka, bez puta, komunikacija i ostalih benefita modernog doba.

Da bi sela opstala i zaustavio se odlazak mladih neophodno je dovesti moderne komunikacije ­ prvo asfalt i struju, a potom i internet mrežu u svako selo.

Autor: Vera Ranković,
članica pokreta “Dosta je bilo – Saša Radulović”, Beograd, Čukarica

Preuzeto sa: dostajebilo.rs