Jovan Nikitović iz gružanskog sela Kneževac kod Kragujevca specifičan je iz dva razloga. U jednom komadu ima 40 hektara zemljišta, što je prava retkost u Šumadiji gde su zastupljena pretežno mala gazdinstva od najviše deset hektara. Zbog toga ga i zovu Šumadijski paor.

Druga osobenost ovog poljoprivrednika je da je jedan od najvećih proizvođača soje, koja je južno od Save i Dunava veoma malo zastupljena. Od ukupno 120.000 hektara pod sojom u Srbiji, u Šumadiji je tek 800 hektara zasejano ovom kulturom.

Soja više ostavlja, nego što uzima
Nikitović je ove godine zasejao 20 hektara soje. Počeo sa jednim hektarom pre sedam godina. On kao razloge zbog kojih se odlučio za soju navodi njenu dobru cenu i prodaju tokom cele godine, a i dobrobiti za zemljište. “Soja je plemenita biljka. Ona ostavlja azot u zemlji za sledeće zasade. Tako mi smanjuje troškove za veštačka đubriva, jer posle nje, sledeće godine na toj parceli sejem pšenicu. Može se reći da više ostavlja, nego što u prinosu daje”,kaže Nikitović, koga smo na njegovom impozantnom imanju posetili prošlog meseca, dok je čekao da nikne posejana soja.

Njegov prinos po hektaru prosečno je tri tone. Kaže da je imao delove na kojima je ubirao i po četiri tone. Kao prednost gajenja ove kulture posebno ističe što može da je prodaje tokom cele godine.

Da li soja može da služi i za grejanje?
“Soja nema posebno veliku cenu, ali možete da je prodajete i posle žetve i za novu godinu. To je razlikuje od kukuruza i pšenice koji se uglavnom odmah prodaju po ceni koja je trenutno aktuelna. Drugo, od soje se ništa ne baca. Sojinu slamu koristim kao grejanje. Imam kotao na biomasu, tako da trošak koji imam za gorivo i đubrivo “pokrivam” sa grejanjem kuće, a sam plod dođe kao čist profit. Koristim i moje seme, ostavljam deo za ishranu stoke, tako da sam izuzetno zadovoljan, iako ovo nije kultura koja je uobičajena za ovo podneblje. Soja je u Gružanskom kraju počela pomalo da se gaji kada je napravljeno akumulaciono jezero, a stručnjaci kažu da je time postignuta potrebna vlažnost vazduha. Tako bar oni kažu”, navodi Nikitović, koji na svojoj zemlji sve više daje prednost soji umesto kukuruza i pšenice.

Imanje od 40 hektara u komadu – prava retkost!
O tome, kako je ovaj nekadašnji poznati automehaničar, koji je godinama imao radnju u Gornjem Milanovcu, dostigao da njegovo imanje pod jednom brazdom ima čak 40 hektara u brdovitoj Šumadiji, kaže da je delom imao sreće, ali bilo je tu puno i upornosti.

“Slučajnost je da su ljudi jedan do drugog prodavali parče po parče zemlje. Nešto je moj otac kupio, a ostatak sam ja godinama pazario. Bio sam uporan, gde god je neko prodavao, ja sam njive spajao. Jeste retkost da u ovom kraju neko u jednom parčetu ima toliko zemlje. Zato me ponekad u šali zovu paorom, jer je to karakteristična situacija u Vojvodini. S te strane sam veoma zadovoljan. Ali, nisam zadovoljan odnosom države prema nama. Dobio sam ukupno 40.000 dinarasubvencija. A dnevno u jeku radova trošim po 15.000 dinara samo za gorivo”, dodaje Nikitović.

Ovaj šumadijski paor preporučuje svojim kolegama da počnu da gaje soju, bar i na malim parcelama od po dvadesetak ari. Njegovi razlozi su višestruki, pre svega jer to nije zahtevna kultura za uzgoj, a korisna je zbog obogaćivanja zemljišta.

preuzeto sa : agroklub.rs