Nema oživljavanja i razvoja sela bez seoskog stanovnišva, a upravo je ono danas najveći problem Srbije. Istraživanja pokazuju da danas u srpskim selima živi oko 260.000 momaka koji se približavaju 50-toj godini života, a da nisu zasnovali porodice. Od ukupnog broja neženja ogroman procenat momaka živi u vojvođanskim selima koja su mahom u blizini gradova, imaju dobru infrastrkturu, gas, telefone, ambulante, prodavnice…

Prema podacima Republičkog zavoda za statistku, iz poslednjeg popisa stanovništva proizilazi da u Vojvodini ima 281.386 neoženjenih momaka i 202.884 neudate devojke. Od ukupnog broja neoženjenih i neudatih u Vojvodni skoro polovna danas živi u selima.

Seoski momci žale se da današnje devojske neće da se udaju i žive na selu. S druge strane, seoske devojke svoju budućnost vide u gradovima, češće odlaze na školovanje  i nakon završetka se ne vraćaju na selo, a dobar deo njih radi i na manje plaćenim poslovima u gradu, jer ne žele da žive seoskim životom.

Član Odbora za selo SANU Branislav Gulan objašnjava da pored toga što bebe u velikom luku zaoblaze srpska sela, u njima je i sve manje radno sposobnog stanovnišva. On tvrdi da u srpskim selima danas imamo situaciju da u njima nema ko da radi, a u gradovima nema šta da se radi.

Gradski život je skup, nestašica stanova je velika, fabrike su prepune suvišnih radnika ili ih uopšte nema, a u našim selima su mnoge njive tih istih ljudi neobrađene. Računa se na najmanje 400.000 hektara koj niko ne obrađuje. Neće se niko “poseljačiti” ako se vrati obrađivanju zemlje i ubiranju njenih plodova za sebe, ali se hoće osećati sigurnije i bezbednije jer će imati šta da jede, a nakon toga i da proda – kaže Gulan.

Današnja seoska porodica u Srbiji je, ocenjuje Gulan, neka vrsta socijalne ruševine koja sav svoj šarm duguje staroj socijalnoj arhiterkturi na koju podseća Henri Mendras. Naime, u posleratnom periodu pa  i danas veličina poljoprivredne porodice je smanjena, ali je ona bila i ostala veća od gradske. To što je seoska porodica statistički još uvek veća od gradske ne znači, napominje, da će tako još dugo biti, pogotovo ako mladi nastave da odlaze sa sela.

Jesen prođe, ja se ne oženih

Statistički podaci o unutrašnjim migracijam u Vojvodni ukazuju da se svake godine stotine i stotine mladih iz vojvođanskih sela doseli u gradove, a najveći priliv je u Novi Sad. U unutrašnjim migracijma prednjače seoske devojke koje se školuju u većim gradovima i u njima ostaju nakon svršenih studija  ili postaju “građanke” udajom.

Znato je manji broj seoskih momaka koji napuštaju selo i njivu i dolaze u gradove u potrazi za poslom. U potrazi za poslom dolaze momci sa sela koji nemaju poljoprivredna gazdinstva ili to nemaju njihovi roditelji. Oni koji imaju “očevinu” bave se poljoprivrednom  i u njoj nalaze računicu za pristojan život. Mnogo je veći procenat mladića koji se nakon završenih studija ili srednje škole vraćaju na selo i okreću poljoprivredi nego devojaka.

Nekada je u selima upravo u jesen, kada se završe svi poljoprivredni radovi i uskladište plodovi mukotrpnog seljačkog rada, bilo vreme svadbi i veselja. Danas su seoske svadbe retke. Ženili bi se seoski momci  i danas kao nekada kada bi imali s kim.

Ljubinka Malešević

preuzeto sa: agrosmart.net