Naziv ove ustanove, koja je sinonim konjarstva, nekada su svi sa ponosom izgovarali – ZOBNATICA.

Smeštena u sred Bačke ravnice, nadomak Bačke Topole i ne baš i tako mlada – sagrađena davne 1779.godine, sa tradicijom od punih 240 godina i svakako bogatom istorijom, multinacionalnom sredinom i nadasve prekrasnom prirodom. Obiluje mnogobrojnim kaštelima, zadužbinama čuvenih porodica koje su svoje živote utkali u ovo imanje – Vojnić, Terlei, Lelbah, Kalmar, Percel i mnoge druge (knjiga ”ZOBNATICA U VREMENU I PROSTORU” Branislav Janić 1998.).

Na današnji dan, 8.novembar, kada je jedna od najvećih srpskih slava Mitrovdan – mnogi od vas će se sastati i sedeti za trpezama, mnogi će, na drugoj strani, biti zaneti svojim svakodnevnim poslovima a velika većina je posvećena RIJALITI programima koji im svakodnevno ispiraju mozak. Ubeđen sam da je mali broj onih koji će ovo pročitati, još manje podeliti a najmanje onih koje interesuje današnja sudbina ove ustanove – u kakvom je stanju i šta se dešava sa ZOBNATICOM!?

U svome posedu Zobnatica poseduje 2.885 hektara površine, obradive i neobradive zemlje, šume – zaštićenog parka prirode, kao i jezero.
Sve ovo postalo je samo interesantno ljudima iz viših političkih krugova, sa vrha vlasti, koji su sudbinu Zobnatice preuzeli u svoje ruke, odnosno prodali sve ovo strancima. Otvara se pitanje: Da li se kultura, kulturološko nasleđe, tradicija od 240 godina i svakako najbolja obradiva zemlja može i sme otuđiti? Kakav smo mi narod? Da li treba da se čudimo što nas niko ne ceni, što nas svako tare i satire? Ne treba! Kakav je narod koji hladnokrvno gazi i pritom prodaje svoju tradiciju i kulturu a potom još hladnokrvnije prolazi, ne opaža, kako se to sistematski uništava – nestaje.
Da li smo mi uopšte narod?!

Naime, niko pouzadano i sa sigunošću ne može da kaže i potvrdi u čijem vlasništvu se Zobnatica nalazi. Ono što smo uspeli da saznamo jesu upravo podaci iz APR-a, dostupni na internetu. Generalni direktor AD ”ZOBNATICA” je Saeed Humaid Salem Bin Bader Al Suwaidi iz Ujedinjenih Arapskih Emirata. Ovaj čovek vodi se kao direktor još dve firme pored Zobnatice a to su ”AL RAWAFED SRBIJA” i ”YUGO ELITE AGRO” – sedište obe firme nalazi se u Beogradu.

Ono što znamo upravo jeste ono što možemo da vidimo svojim očima. Sistematsko uništavanje i svakodnevno propadanje. Od celokupnog imanja, akcenat je stavljen na 200ha najbolje i najkvalitetnije obradive zemlje na kojoj je zasad borovnice. U razgovoru sa ljudima koji su iz ove struke došli smo do saznanja da to nikako nije smelo biti dopustivo upravo ovde i na ovoj zemlji iz razloga što borovnici ne odgovara nadmorska visina (najmanje 300m) a pritom i sastav i struktura zemljišta – koju tretiraju sumporom i hemijskim preparatima (ne dozvoljenim) u alarmantnim količinama. Ono što je sigurno jeste da je neko iz svega ovoga imao debelu korist.

U čemu nisu videli korist, svakako su zobnatički konji po čemu je ergela Zobnatica bila poznata – koji su dovedeni na rub uništenja. Nekada ovu ergelu krasilo je i preko 200 konja – danas, ovaj broj je tri puta smanjen na samo 74 grla. Uređena fasada na jednoj štali bila je samo šminka i neki tračak nade da će možda neko da se seti vrednosti svega ovoga i pokrene sve sa mrtve tačke – na žalost, ovo je postalo još jadnije. Otpušteni su radnici koji su radili oko konja a neki su i samovoljno otišli zbog neuslova i svih dešavanja. Pokradena je oprema, sedla, oglavnici, podsedlice… vodi se kao nestala. Posle odlaska veterinara dr Milana Pražića, koji je čitav svoj radni vek proveo na ergeli, konji su ostali prepušteni nestručnim ljudima, štalskim momcima, koji na svoju ruku po sopstvenom nahođenju ”leče” konje. Konji ugibaju, a onda se isti bez obdukcije i stručnog izveštaja o uzroku uginuća, sahranjuju (zakopavaju) u šumici iza štale. Sve se to obavlja u površinskom kopu od svega 20cm, a konji se zagrću zemljom što predstavlja opasnost od širenja infekcije kako po životinje tako i po ljude. Konji su gladni – uskraćen im je obrok (zobi nema, samo kukuruz). U velikim korlatima gde su pušteni, bez adekvatnog zaklona sa krovom, bačena im je po jedna rolo-bala deteline koja je izložena kiši od čega se stvara plesanj što je u čestim slučajevima smrtonosno za konje. O unutrašnosti štala da i ne govorimo. Niko ne pamti kada su poslednji put okrečene i dezinfikovane. Posebno je jezivo stanje u takozvanim lauf štalama koje nekoliko godina nisu izđubravane, gde krovovi prokišnjavaju a uginuli golubovi leže svud unaokolo.

Mnoga imena, konji, proslavili su ergelu Zobnatica. Čuveni JADRAN II čija bista u prirodnoj veličini stoji na samom ulazu u krug ergele. U novije vreme to su bili AVELINO, ARMANDO, AJVANHO i GENERAL ŽITKO a svakako najčuveniji konj bio je KAZANOVA (1963-1988) koji je pet godina za redom (1967-1971) osvajao pehar predsednika republike tada Josipa Broza Tita. I njemu je napravljena nadgrobna ploča koja se nalazi ispred velike štale. Bili su u vreme kada se vodilo računa o konjima i kada su se njihovi učinci cenili, do te mere da najzaslužniji imaju spomenike.
PROSPEKTOR (1999-2019) nije imao tu sreću, iako je pobednik galopskog derbija 2002.godine u vremenu 2.33,3 – zakopan je prošlog meseca, na najprimitivniji, najbedniji način. Ne sahranjen već zakopan, odnosno zagrnut gomilom zemlje i napravljena je humka – tu iza štale, u šumici (slika). I ko zna koliko još konja je dočekalo istu sudbinu.

A šta ćemo za ZOBNATIČKIM POLUKRVNJAKOM? Rasom koja je stvorena upravo na ovoj ergeli a koja je u potponusti uništena. Da li se iko zapita koliko godina je potrebno, a da ne kažem znanja i stručnosti u jednoj oblasti, da se stvori jedna nova rasa. Da bude fenotipski prepoznatljiva i da ima svoju upotrebnu vrednost – konj za određenu namenu. Ne postoji više nijedan konj na ergeli – ugasilo se sve. Nekada, dipl.ing Luka Stipić radio je na ovoj rasi doktorsku disertaciju.

Sve ovo pripremano je godinama. Plan i projekat dipl.ing Miše Mudrinića, nekadašnjeg direktora Zobnatice, usvojen je od strane Skupštine grada Bačka Topola, ali na žalost, nikada nije realizovan. Miša Mudrinić bio je sanjar, vizionar koji je smetao vlastima, a samim tim i njegov san o jednom nezamislivo lepom kompleksu pao je pod prašinu zaborava. Tada kreće totalni sunovrat.

Ne smemo da zaboravimo ni Dušana Radakovića, nekada džokeja i posle trenera kao ni gospođu Evu Lazarević upravnicu ergele čiji je doprinos u očuvanju konja, dok su bili na ergeli, ne meriv.

Voleo bih da se u sve ovo uključe i organizacije za zaštitu životinja kao što je ”ORCA”. Čini mi se da su se svi uspavali kada su konji u pitanju. Zaštićeni su i kučići i mačići, vodozemci, gmizavci – samo oni, koji su junački svu istoriju i sve ratove preneli preko svojih leđa, odlaze na klanicu i prepušteni su uništenju.

Ovakvim ponašanjem, odnosno ćutanjem i okretanjem glave od istine i stvarnosti, dopuštamo sve ovo i svrstavamo se u red istih tih uništitelja.
Pomozimo da se povrate konji na Zobnaticu i da opet uživamo gledajući ove lepotane i slušamo njihov topot.

preuzeto sa: fb stranice KONJI & Konjari