Većina pokazatelja kojima se ocenjuje uspešnost srpske poljoprivrede daleko je od optimalnih. U prilog domaćem agraru ne ide ni stopa rasta, ni spoljnotrgovinska razmena, ni produktivnost, ni učešće u BDP-u… Prema analizama nastalim na osnovu podataka zvanične statistike, neki od ovih indikatora pogoršali su se od 2012. godine.

Istorijski posmatrano, poljoprivreda igra važnu ulogu u ekonomskom i društvenom razvoju, ali i identitetu Srbije. Od snažnih agrarnih korena, razvili smo se u kulturu sa manje od 17 odsto poljoprivrednika (sa punim radnim angažmanom) koji sada proizvode hranu za sve građane. Da li se može postići održiva i pravedna proizvodnja hrane kada većina potrošača ima toliko male veze sa prirodnim procesima u kojima se proizvodi hrana? Koji su se sistemi vrednosti promenili s padom ruralnog života i vlasništva nad poljoprivrednim zemljištem?

U drugoj polovini prošlog veka ostvaren je značajan razvoj poljoprivredne proizvodnje – prosečni prinosi važnih ratarskih kultura povećani su dva do tri puta, zahvaljujući upotrebi domaćih visokorodnih sorti, hibrida, hemizaciji poljoprivrede i korišćenju savremene mehanizacije. Ubrzani razvoj i unapređenje ratarske proizvodnje ostvaren je do polovine osamdesetih godina. Posle toga, a posebno u devedesetim, zasejane površine ratarskih kultura stagniraju ili se postepeno smanjuju, a prosečni prinosi bivaju niži u odnosu na protekli period, što je dobrim delom posledica ekstenzifikacije poljoprivredne proizvodnje u uslovima ekonomskih sankcija prema Srbiji. Nažalost, i današnji rezultati daleko su od onih imanentnih uspešnim poljoprivredama.

– Fizički obim ostvarene poljoprivredne proizvodnje u tranzicionom periodu imao je velike oscilacije: sa dvocifrenim stopama rasta i pada sa prosečnom stopom novostvorene vrednosti na godišnjem nivou od 1,4 odsto, što je manje u odnosu na period 1980-2000. godine. Optimalni model održivog rasta poljoprivrede, za koji Srbija ima potencijale, računa se prosečnom stopom od 4-5 odsto tokom narednih deset godina. Ovako skromne stope rasta poljoprivredne proizvodnje koje je Srbija ostvarila u prethodnom periodu imaju na globalnom nivou samo najsiromašnije zemlje subsaharskog regiona– kaže za VOICEagrarni analitičar Vojislav Stanković.

Prema njegovim rečima, nasleđeni i još nerešeni problemi iz prethodnog perioda doprinose tome da poljoprivredna proizvodnja, već duži niz godina, ima izražene oscilacije i ostvaruje sporiji rast u odnosu na objektivne proizvodne mogućnosti i značaj u ekonomskoj strukturi zemlje. Pad fizičkog obima proizvodnje posebno dolazi do izražaja u uslovima postojećeg, ekstenzivnog načina proizvodnje, u kome se i nepovoljni klimatski uslovi ekstremnije ispoljavaju.

Neefikasna radna snaga, veliki uvoz…

Paradoks je da je Srbija jedina zemlja u regionu u kojoj je u prošloj godini došlo i do smanjenja površina pod sistemima za navodnjavanje. Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, u 2018. godini navodnjavalo se je samo 46.823 hektara poljoprivrednog zemljišta, odnosno 1,5 odsto od ukupnih obradivih površina, što je sedam odsto manje u odnosu na godinu ranije.

-Učešće poljoprivrede u realizaciji BDP-a Srbije poslednjih godina bilo je u intervalu od devet do 11 odsto. Međutim, ako se posmatra celokupan doprinos poljoprivrede ostalim sektorima privrede, prehrambenoj industriji i proizvođačima i prerađivačima inputa i sirovina, ovo učešće nadmašuje 30 odsto ukupnog BDP-a. Takođe, oko 48 odsto stanovništva Srbije naseljeno je u ruralnim oblastima (sa gustinom stanovništva ispod 150 stanovnika po kvadratnom kilometru). Usled relativno visokog učešća aktivnog poljoprivrednog stanovništva u strukturi ukupnog stanovništvau Srbiji od 17 odsto i znatno nižih prinosa po jedinici kapaciteta, produktivnost rada merena ukupnom proizvodnjom po aktivnom poljoprivredniku u našoj zemlji znatno zaostaje u odnosu na razvijene zemlje i zemlje u tranziciji – navodi Stanković. – Primera radi, Francuska ima 1,8 odsto aktivnogstanovništva u poljoprivredi, Austrija 4,9 odsto, Bugarska 6,4 odsto, Mađarska 2,9odsto…

Naš sagovornik naglašava da je usled toga produktivnost rada kod pojedinih biljnih kultura u Srbiji četiri do pet puta manja u odnosu na Francusku, dva do tri puta manja u odnosu na Mađarsku… Angažovana radna snaga u poljoprivredi u osnovi je dosta ‘’virtuelna’’ i neefikasno velika, u svim privredama zemalja utranziciji, dodaje on.

Sela – tužni spomenici nekadašnjeg života

– Ukoliko se nastavi sa pomenutim tendencijama, inteziviraće se proces deagrarizacije u kojem se menja profesionalna struktura seoskog stanovništva zbog napuštanja poljoprivrednih poseda i poljoprivrednih zanimanja. Stanovništvo zahvaćeno deagrarizacijom obično svakodnevno migrira na rad u industrijska i gradska središta ili se tamo konačno preseljava – kaže Vojislav Stanković.

– Deagrarizacija je pozitivan proces kada je izraz povećane proizvodnosti rada u poljoprivredi, zatim mogućnosti za socijalnu mobilnost stanovništva i kada rešava pitanje latentne nezaposlenosti na selu, ali ima negativno značenje ako povećava socijalni ugar (povećavanje neobrađenih površina zbog napuštanja sela i poljoprivrede).

Srbija je, dodaje, bila na čelu takvih migracionih i demografskih kretanja čije posledice trpimo i danas jer je svako četvrto selo, od blizu 4.600, na putu nestajanja. Ako se nastave postojeći trendovi za deceniju sela će nam ostati samo tužni spomenici nekadašnjeg života, veli Stanković.

-Proizvodnja hrane, prehrambena sigurnost zemlje, proizvodnja sirovina (za druge grane) razmena sa svetom, socijalni, demografski i drugi aspekti determinišu između ostalog višestruki značaj poljoprivrede u društveno-ekonomskom razvoju Srbije. Polazeći od toga, za očekivanje je njen adekvatan tretman u politici razvoja i spoljnoekonomskim odnosima sa svetom. Nažalost, ona taj tretman još u dovoljnoj meri nema. Međutim, iz te zapostavljenosti i novih kretanja u svetu probija se nužnost savremenijeg pristupa i njenom razvoju i položaju u privrednom sistemu i politici. To bi omogućilo održivi rast proizvodnje, veći izvoz i oslobađanje od onog uvoza za čiju proizvodnju postoje dobri, pa čak i odlični uslovi u zemlji – poručuje Stanković.

Osvrćući se na uvoz i izvoz, on podseća da su povoljna kretanja ostvarena u spoljnotrgovinskoj razmeni poljoprivrednih i prehrambenih proizvoda u tranzicionom periodu. Međutim, sada su značajno usporena smanjenom dinamikom izvoza uz istovremeno permanentan rast uvoza, pa ni suficit ne raste.

Osvrćući se na uvoz i izvoz, on podseća da su povoljna kretanja ostvarena u spoljnotrgovinskoj razmeni poljoprivrednih i prehrambenih proizvoda u tranzicionom periodu. Međutim, sada su značajno usporena smanjenom dinamikom izvoza uz istovremeno permanentan rast uvoza, pa ni suficit ne raste.

-Vrednost izvoza u 2018. godini od 3.364,2 miliona dolara, veća je 5,8 odsto u odnosu na ostvarene rezultate u 2017. Ali uvoz u 2018. od 2.026,1 miliona dolara je 10,7 odsto veći u odnosu na prethodnu godinu, uz suficit od 1.338,1 milion dolara, koji je manji jedan odsto. Pomenute tendencije stagniranja spoljnotrgovinske razmene poljoprivrede i prehrambene industrije prisutne su počev od 2012. godine u kontinuitetu uz godišnje oscilacije – navodi Stanković uz ocenu da prioritet agrarne politike mora da bude transformacija poljoprivrede.

Poljoprivreda u đuveču partija suprotnih ideologija

Osnovni problem u agarnoj politici Srbije je kratkoročno planiranje, ocenjuje u razgovoru za VOICE poljoprivrednik iz Đurđina Daniel Kovačić.

Napominje da je strateško planiranje na dugi rok od barem sedam i više godina obesmišljeno zbog čestih promena ministara iz različitih političkih partija koje same po sebi ne dele iste ideološke pa samim tim ni ekonomske, tržišne principe.

-U ovom veku smo za ministre imali levičare (SPS), pa DOS, pa centar (G17+) pa desničare (DSS), pa opet levičare (DS), pa desničare (SNS) pa levičare (SPS) i sad opet desničare umivene levicom (SNS). Đuveč. Iz takvog političkog okruženja se ne može voditi stabilna i konzistentna agrarna politika – kaže Kovačić. – Drugi veliki problem je u tome što je Srbija siromašna zemlja. Kao takva ne može se dobro pozicionirati kao respektabilna, politički jaka i uvažena da bi mogla nametati uslove po kojima će se tržište u zemlji usmeravati i razvijati. Njoj se nameću uslovi u vidu kvaliteta, količina, regulativa koje ne možemo ispuniti u celini, niti kao država, niti proizvođači.

On kao najbolji primer navodi ovogodišnji izvoz jabuka u Rusiju. Rusi su, naime, zasadili ogromne plantaže jabuka čiji rod pristiže, zaoštrili su uvoznu regulativu, podigli standarde, i izvoz naše jabuke je stao.

-Srpska jabuka je zagušila domaće tržište. Nemoć države da pomoge domaćem proizvođaču dovela je do toga da su jabuke danas pet i šest dinara po kilogramu ili čak jeftinije. Govorimo o prvoj klasi. Drugi primer u kojem se takođe ogleda nemoć države je zabrana izvoza svinjskog mesa zbog svinjske kuge. Država kaže kako namamo novca da saniramo žarišta, skupo joj je. A trebalo bi da kaže kako će sanirati štetu na svakom žarištu (kojih ima samo kada se država s vremana na vreme usudi spomenuti saniranje posledica) kako bi naše farme dobile izvozne brojeve, kako bi se povećao broj grla, broj zaposlenih u sektoru, PDV… Ali zbog inetersa nekolicine velikih proizvođača i kupaca mesa država ne sme i neće da pokrene jednu takvu sveobuhvatnu meru pošto „ne sme“ da naruši monopol na tržištu – objašnjava Kovačić.

Treći veliki problem, dodaje, je nedostatak sluha za povećanje subvencija poljoprivredicima.

-Naime, sva ta roba koja se danas uvozi u Srbiju, iako takvu i mi imamo, jeftinija je nego kod nas. A zapravo nije tako. Naši farmeri znaju da proizvedu jeftinu, a zdravu i kvalitetnu hranu. Problem je u tome što je inostrana proizvodnja bolje i izdašnije potpomognuta tom inostranom subvencijom kroz razne načine – po hektaru, po ulaganju, kroz bespovratna sredstva, kreditnu politiku. Ako u Srbiji proizvodnja nečega što se proda za 100 dinara košta 65 dinara, u Turskoj je to 30, u Holandiji 25 dinara za farmera. Ostalo mu plati država. U toj razlici u ceni isplati se uvoziti i zato su naše pijace i maketi zatrpani stranom robom – imaju podršku matičnih država. Kod nas, kada se priča o subvencijama, priča se o tome ko je kupio džip ili novu veš mašinu. Pa čak i da je tako zar farmeri ne mogu da imaju džipove? Ili čiste gaće? Previše se bavimo politikom prepucavanja i gledanja u tuđe dvorište umesto da suštinski pokrenemo stvari – naglašava Kovačić.

Ocenjuje da je najveći problem to što je ova država zarobljena u kandžama bogatih i moćnih pojedinaca koji su u sprezi sa političarima, a koji im služe da sprovode monopol.

Ovaj poljoprivrednik procenjuje da ćemo ostati nečija gubernija i da će sledećih nekoliko mandata naši političari ponavljati mantru o tome kako je „poljoprivreda razvojna šansa Srbije“ što je, po njemu, jedna od „najglupljih mogućih fraza koja se ponavlja sa svakim novim ministrom“. Kovačić ukazuje na to da su razvojna šansa svake zemlje energija, industrija, usluge i turizam, a ne poljoprivreda.

Da sadašnje stanje u poljoprivredi nije dobro i da je to dobrim delom uzrokovano nedostatkom dugoročnog planiranja, ocenjuje i dr Igor Prka, direktor Centra za veštačko osemenjavanje u Topoli i predsednik Odbora za poljoprivredu Građanskog demokratskog foruma.

Kaže da je jedan od razloga što se agrar u Srbiji nalazi u veoma teškoj situaciji – smanjenje budžeta za ovu granu privrede, kao i kašnjenje u isplati subvencija.

-Strategiju poljoprivrede bi trebalo planirati dugoročno, agrarni budžet bi morao biti projektovan bar na petogodišnjem nivou kako bi poljoprivrednik mogao da planira svoju proizvodnju. Ciljevi agrarne politike moraju biti rast proizvodnje, stabilnost dohotka proizvođača, održivo korišćenje resursa, zaštita životne sredine, unapređenje kvaliteta života u ruralnom području, smanjenje siromaštva, unapređenje kvaliteta i bezbednost hrane – ukazuje on.

Prka za VOICE ističe da poreska politika trenutno nije podsticajna za poljoprivrednike i da ona mora da olakšicama i povoljnim stopama poreza na dohodak i promet podstiče poljoprivrednika da ulaže i svoja i pozajmljena sredstva u nove tehnologije.

Poslednji čas za spas stočarstva

-Potrebno je stimulisati razvoj stočarske proizvodnje koja predstavlja viši nivo realizacije primarne poljoprivredne proizvodnje. Kada je reč o stočarskoj proizvodnji, u Srbiji je na početku 2019. godine zabeleženo dramatično brojčano stanje. Prema zvaničnim podacima u našoj zemlji trenutno ima nešto manje od 900.000 goveda, od čega oko 350.000 krava i junica. Takvo stanje srpskog stočarstva je rezultat dvodecenijskog opadanja u proseku od tri odsto na godišnjem nivou. Moglo bi se reći da je ovo najteži trenutak za mlečno govedarstvo u istoriji Srbije i da je poslednji trenutak da država uradi nešto za spas ove stočarske grane – naglašava Prka.

Dodaje da je jedan od osnovnih problema u ovoj grani stočarstva to što naši farmeri najčešće ne žive od sopstvene proizvodnje već od subvencija, a one bi trebalo da služe za ulaganje u muznu opremu, mehanizaciju i drugo osavremenjivanje.

Takođe, potrebno je podsticati edukaciju iz oblasti upravljanja poljoprivrednim gazdinstvima, kako bi poljoprivrednici ovladali veštinama i znanjima neophodnim za profitabilno bavljenje agrarnom proizvodnjom kao biznisom, veli ovaj stručnjak.

Ističe da je neophodno pronaći načine osavremenjavanja i modernizovanja poljoprivredne proizvodnje koji već imaju mnoge razvijene zemlje.

– Ovo se prvenstveno odnosi na izgradnju sistema za navodnjavanje i prerađivačkih kapaciteta. Moglo bi se reći da je katastrofalno to što Srbija i dalje u velikom obimu izvozi sirovine umesto da ih pretvara u gotov proizvod i na taj način više zaradi na evropskom i drugim tržištima – kaže Prka.

Slađana Gluščević (VOICE)

Preuzeto sa: voice.org.rs