Narod treba da zna, kad su političari već „gluvi“ za argumente koje iznosim, da bi smo samo za uvoz GM semena soje i kukuruza svake godine morali da plaćamo oko 340 miliona evra – koliko iznosi i ukupan agrarni budžet Srbij!

Epidemija smrtonosne bolesti bubrega nastale kao posledica korišćenja Raundap herbicida sa glifosatom, navela je 2014. vlasti Šri Lanke i El Salvadora na hrabar potez zabrane korišćenja herbicida ubice. Slična procedura pokrenuta je i u Brazilu. Stanovnici američke države Vermont upravo slave pobedu zbog uvođenja Zakona o obaveznom obeležavanju GM hrane.

Srbija predstavlja svetli primer na mapi no-GMO zemalja, a Kompanija „Bambi“ je napravila istorijski iskorak stavljanjem oznake “Ne sadrži GMO” na jedan od svojih proizvoda za decu.

Obratili smo se osnivaču nacionalnog pokreta Srbija bez GMO, dr Miladinu Ševarliću, profesoru Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu, da nam uz pomoć ekonomske nauke izloži argumente vezane za ekonomsku štetu od uvođenja GMO u Srbiju.

Kad smo shvatili da „eksperti“ za nacionalnu bezbednost hrane pokušavaju da − bez konsultacije sa narodom – promene Zakon o GMO (zabrana uvoza, proizvodnje i prometa GM hrane) preduzeli smo korake da na osnovu javnog izjašnjavanja u lokalnim samoupravama dobijemo odgovor na pitanje: Šta želi narod? Do danas je oko 110 opština i gradova u Srbiji usvojilo Deklaraciju protiv GMO, što čini dve trećine opština i predstavlja plebiscitarno izjašnjavanje narodnih tribuna. Opštine deklarisane kao no-GMO pokrivaju već 70 odsto teritorije i 80 odsto stanovništva Srbije. Ali mi se na tome nećemo zaustaviti: sledeći korak je formiranje Nacionalnog saveza „Srbija bez GMO“ da bismo institucionalizovali pokret lokalnih samouprava odlučnih da zaštite svoje resurse, poljoprivrednu proizvodnju i potrošače. Zatim sledi povezivanje Nacionalnog saveza sa Konferencijom evropskih regiona – GMO free, čime našem pokretu obezbeđujemo podršku u pravnom, organizacionom i finansijskom pogledu, uključujući se u evropsku porodicu od preko 5.000 lokalnih samouprava i regiona. Udruživanje sa Evropom nam omogućava da preko njihovih institucija ostvarimo elementarna ljudska prava u borbi protiv GMO lobista u Srbiji. Narod treba da zna, kad su političari već „gluvi“ za argumente koje iznosim, da bismo samo za uvoz GM semena soje i kukuruza svake godine morali da plaćamo oko 340 miliona evra – koliko iznosi i ukupan agrarni budžet Srbije! A gde su semena ostalih poljoprivrednih useva, sadnica…?

Kako tumačite nedavno objavljenu odredbu vlade o kontroli nelegalne proizvodnje GM soje?

Pozdravljam odluku Ministarstva poljoprivrede o najavljenoj rigoroznoj kontroli setve, uz upozorenje poljoprivrednicima da ne seju GM soju. U protivnom, inspektori će je uništiti. Odgovaraće i oni koji otkupljuju GM soju i svi koji je stave u lanac ishrane. Međutim, postoji opasnost od dugo najavljivane promene Zakona o GMO, što bi ovu odluku učinilo kontraproduktivnom. Ukoliko se našim poljoprivrednicima zabrani gajenje GM soje, a dozvoli uvoz i promet stočne hrane i proizvoda od mesa i mleka od stoke hranjene GM sojom, što se do sada nije kontrolisalo, onda će oni biti u podređenom položaju usled nelojalne konkurencije, a naše tržište − vredno nekoliko milijardi evra − biće poklonjeno stranim kompanijama, što bi u potpunosti uništilo srpsku poljoprivredu i prehrambenu industriju. Plašim se da bi najava sprečavanja uzgoja GM soje mogla poslužiti kao „dimna zavesa“ za lobiste multinacionalnih agrobiznis giganata, čije bi prisustvo na našem liberalizovanom tržištu Srbiju pretvorilo u deponiju GM hrane.

Sem kritike agrarne politike, vi prednjačite u pronalaženju rešenja za opstanak srpske poljoprivrede.

Najjednostavnija rešenja su najbolja. Sem zalaganja za zaštitu domaćih sorti i domaćeg tržišta, zalažem se za oživljavanje udruživanja i zadrugarstva. U tome je najdalje otišao SPOS – Savez pčelarskih organizacija Srbije. Oni okupljaju 183 udruženja, sa preko 10.000 registrovanih pčelarskih gazdinstava i oni su kao NVO prvi usvojili deklaraciju protiv GMO. Deklaraciju je usvojilo i Društvo srpskih domaćina, a očekujemo da će je usvojiti i sva ekološka udruženja, poljoprivredne organizacije i udruženja potrošača, kao i naučna i stručna društva.

A za brži oporavak siromašne, tranzicijom opljačkane srpske poljoprivrede dovoljno je da se za početak promeni samo jedna stavka Zakona o podsticajima u poljoprivredi i ruralnom razvoju. Radi se o čl. 6. koji obavezuje poljoprivrednike, nosioce RPG, da godišnje prođu kroz neverovatan broj birokratskih procedura radi obnavljanja registracije i ličnog podnošenja silne dokumentacije za subvencije (po ha i grlu stoke) i podsticaje – ukoliko konkurišu za investicione projekte. Izračunao sam da ti troškovi iznose 2,7 milijardi dinara, uključujući problem prevoza seljaka iz naselja udaljenih od puta.

S druge strane, država bi za svega 1,1 milijardi dinara mogla da zaposli 1300 nezaposlenih agronoma, uz bruto zaradu od 70.000 dinara mesečno. Na taj način bi 350.000 domaćinstava, nosioca RPG, dobilo kompletnu stručnu pomoć, što bi ih oslobodilo obaveze direktnog kontakta sa resornim državnim organima. Ovom uštedom se automatski povećava konkurentnost domaće poljoprivrede, a nezaposleni agronomi bi, objedinjeni i učlanjeni u Nacionalnu zadrugu Agroprivreda, bili sufinansirani od strane kooperanata zadruge, vlasnika RPG. Ja svaki projekat sagledavam na način da predviđa sledeći korak, a u ovom slučaju bi ovi stručnjaci, uz rad, obrazovanje i sticanje licenci, mogli bi da razviju i privatnu savetodavnu službu, i po toj osnovi takođe rasterete državni budžet.

Istorijski gledano, na kojem nivou je današnja agrarna struka u poljoprivredi Srbije?

Za Srbiju je, sem ekonomske računice, značajna i ekonomija znanja. Naša zemlja bi morala da učini poseban napor ukoliko želi da se uzdigne iznad nivoa poljoprivrednog savetodavstva ustanovljenog 1853. od strane Miloša Obrenovića. On je u to vreme iškolovao prvih 200 seoskih “ekonoma” u „Zemaljodelskoj školi“ u Topčideru. Učenici su svakodnevno prolazili kroz kapiju na kojoj je bio ispisana poruka o njihovoj misiji u knjaževskoj, seljačkoj, postfeudalnoj poljoprivredi: „Agronomi da uče narod kako se radi i da ga nadziravaju.“ Današnjih 228 savetodavaca je samo za 10% više nego u Miloševoj Srbiji, a pritom ima 3000 nezaposlenih agronoma, iako preko polovine od 1500 zadruga nema nijednog zaposlenog sa fakultetskom diplomom.

Srbija je jedina zemlja na svetu koja je u jednom danu otpustila 1658 asistenata savetodavaca. Za vreme ministra poljoprivrede Dušana Petrovića pokrenut je nacionalni projekat za rad po „ugovoru“ 1680 nezaposlenih agronoma, sa zadatkom da obilaze Srbiju i pomažu malim poljoprivrednim gazdistvima. Nažalost, akcija započeta novembra 2010. okončala se već u avgustu 2012. Saradnik novog ministra Gorana Kneževića, obavestio je stručnjake angažovane na ovom projektu kratkom SMS porukom „Sa zaprepašćenjem i žaljenjem vas obaveštavamo da se projekat ukida“.

UN su 2014. godinu proglasile Međunarodnom godinom porodičnih poljoprivrednih gazdinstava. Srbija je, čini se, okrenula leđa malim gazdinstvima tretirajući ih kao socijalu.

Iako Srbija ima mali agrarni budžet, neshvatljivo je da najveći deo (preko četiri milijarde), prisvajaju povlašćene grupe na zakupljenom državnom zemljištu, osudivši armiju siromašnih poljoprivrednika na propast. Pritom je u toku deset „tranzicionih“ godina sa tog državnog zemljišta otpušteno preko 63.000 radnika.

Simptomatično je da su zagovornici liberalne ekonomije naše uspešne poljoprivredne kombinate nazivali „alama na državnom budžetu“, da bi nakon privatizacije praćene otpuštanjem radnika u bescenje rasprodali njihovu zemlju, obezbedivši enormno bogaćenje za tridesetak tajkunskih porodica i vrhušku vladajuće partiokratije. Oni samo na osnovu subvencija za zakup državne zemlje dobijaju godišnje preko četiri milijarde dinara, a po osnovu subvencija za ukupan broja grla stoke dodatnu jednu trećinu agrarnog budžeta. Ovakva agrarna politika je za deset godina uništila preko 150.000 porodičnih imanja, što istorija nije zabeležila ni u državama koje su preživele epidemije kuge i kolere.

PREDUZETNICI

Ne sporim da ima i dobrih agrarnih preduzetnika, a među njima je i Janko Medveđ iz Begeča. On je postao najveći proizvođač i izvoznik šargarepe. Ovaj proizvođač nudi nova rešenja za odnos između države i privatnog sektora, ne tražeći subvencije za zakup državne zemlje. Ukoliko mu država garantuje da će imati na raspolaganju zemlju na duži period (da bi se isplatilo ulaganje u sistem za navodnjavanje) on bi na svakih 10 hektara zakupljene državne zemlje zaposlio po jednog radnika. Ovaj primer govori o neophodnosti promene propisa o zakupu državnog zemljišta, ukoliko se zaista žele uštede budžetskih sredstava za poljoprivredu.

preuzeto sa : pecat.co.rs

Razgovarala Mara Knežević Kern