Da se poštenje kod nas i dalje ne isplati, na svojoj koži je osetio Petar Ugrinić (44), magistar ekonomije rođen u Engleskoj. On je, prošle godine, pokušao da oživi proizvodnju povrća u staklenicima i plastenicima nekad čuvenog srbobranskog “Elana” i, već na provom koraku, prošao kao bos po trnju! Otkupljivači nisu platili proizvode, u međuvremnu su firmu preregistrovali, pa je pitanje da li će uopšte moći da naplati dug.

– Uzeo sam “Elan” u zakup i zatim u proizvodnju paprike, paradajza, krastavaca, brokolija i tikvica uložio oko 40.000 evra. Rod je bio dobar, ali sam, ipak, u gubitku od 10.000 evra. Toliko su mi ostali dužni oni koji su moju robu preprodali, a moj deo zadržali za sebe – objašnjava oporo Ugrinić, u stakleniku u kojem još stoje svenule stabljike paprike pretekle iz 2014.

Rođen u okolini Birmingema, gde su mu roditelji otišli posle Drugog svetskog rata, Ugrinić se pre tri godine vratio u Srbiju i nastanio u Sremskoj Kamenici. Ekonomiju je diplomirao i magistirao u Mančesteru, a potom radio u jednoj uspešnoj kompaniji u glavnom gradu Škotske Edinburgu. Ugodan život je nadvladala želja da mu deca odrastaju u otadžbini i da se sam u njoj bavi biznisom.

– Nisam imao iluzija da su stvari ovde uređene kao tamo, ali je ono što sam doživeo – poražavajuće. Novosadski lanac marketa “Zelena pijaca” mi je ostao dužan oko 7.000 evra. Tužio sam ih, naravno, ali su se oni preregistrovali i na novu firmu preneli svu imovinu, pa od one koju tužim nema ništa!

Tu su i drugi preprodavci koji mu, takođe sa malim šansama da dođe do novca, duguju još 3.000 evra. S druge strane, on sam je, i to pre 31. decembra, dobavljačima, radnicima i, najzad, državi, do poslednje pare isplatio sve obaveze za 2014.

– Za mene to nije samo pitanje poslovnog i ličnog morala, već i odnosa prema državi. Za razvoj preduzetništva nije dobro da se na svaki dinar koji isplaćujemo radnicima državi plaćaju još 62 pare doprinosa, ali se, dok se to ne promeni, podrazumeva da svakog radnika prijavim i doprinose platim.

Ugrinić je lane proizveo oko 100 tona povrća, mahom paprike, tehnološki i zdravstveno najvišeg kvaliteta.

– Uzorke smo redovno nosili u Institut za javno zdravlje Vojvodine i svi su dobili vrhunske ocene. Taj institut je inače najskuplji i najpouzdaniji, ali nema baš puno posla. Tamo su se i sami ponekad čudili što dolazimo kod njih, jer se kod drugih, za mnogo manje para, mogu dobili rezultati kakve god poželite!

Vizija da oživi posrnulog giganta koji je na 11,5 hektara nekada proizvodio na hiljade tona povrća, doživela neuspeh na prvom koraku, pa je sledeći neizvestan.

– Da sam naplatio ono što mi pripada, već bih zasnovao novu proizvodnju. Ovako, ne znam šta da radim. Žao mi je da odustanem, šteta je to, ne samo za mene, nego i za celu zemlju, ali ne mogu da radim na svoju štetu. A ne treba mi ništa osim korektne tržišne utakmice i garancija države da prevarantima neće dozvoliti da žive na grbači poštenih ljudi.

Paprika za manastire

Džakove sveže paprike Ugrinić je lane darivao manastirima širom Srbije. Prvi rod je odneo u fruškogorsko Bešenovo koje se, uz medijsku podršku “Novosti”, uspešno obnavlja, da bi, na kraju, stigao čak do Pećke patrijaršije. Nije mu bilo teško da o svom trošku ode i u tu svetinju i obraduje tamošnje sestrinstvo. Deo je poklonio i Domu za decu ometenu u razvoju u Veterniku i drugim novosadskim ustanovama.

FISKALNI RAČUNI

O UGRINIĆEVOM odnosu prema državi najbolje svedoči podatak da nije dozvoljavao da ni jedan jedini džak povrća, čak ni oni koje je poklanjao prijateljima, iz “Bio-Elana” kako se zove njegovo preduzeće, izađe, a da prethodno ne prođe kroz fiskalnu kasu. Na osnovnu tih računa je, razume se, državi plaćao odgovarajuće obaveze.

novosti.rs