Zrno soje ima visoku nutritivnu vrednost i svoje važno mesto u pravilnoj ishrani. Najpre, proteini soje su bogati esencijalnim aminokiselinama, kojih nema u belančevinama životinjskog porekla.

Soja proizvedena metodama organske proizvodnje bila bi namenjena pre svega za ishranu ljudi. Proizvodi od soje sastavna su komponenta mnogih prehrambenih artikala namenjenih prvenstveno deci (čokolade, keks, paštete, viršle), pa je i na proizvođaču i na prerađivaču velika odgovornost da ovi proizvodi budu kvalitetni.

Preduslovi

Očuvanje prirodnog agroekosistema

Tehnologija gajenja soje u našoj zemlji bila je predmet brojnih studija i može se reći da u redovnoj setvi nije naročito zahtevna. Poštovanjem osnovnih principa tehnologije gajenja soje, kao što su pravilan izbor parcele i sorte, pravilan plodored, blagovremena i odgovarajuća obrada zemljišta, pravilna setva uz poštovanje preporučene gustine setve, pravilna nega i pravovremena žetva uz pravilnu podešenost kombajna, istovremeno se poštuju i osnovni zahtevi organske proizvodnje.

Gajenje soje u organskoj proizvodnji ima nekoliko veoma bitnih prednosti u odnosu na druge ratarske biljke. Kada govorimo o plodoredu, soja je značajna zbog azotofiksacije i značajnih količina lakopristupačnog azota koji ostavlja u zemljištu, jer azot je najvažniji među biogenim elementima, odnosno nosilac prinosa. Međutim, azotna đubriva su veliki zagađivači životne sredine – zemljišta, vode, a pri većoj akumulaciji u biljnim proizvodima i stočne i ljudske hrane. Zatim, seme soje nije tretirano pesticidima protiv bolesti i štetočina. Ni tokom vegetacije kod nas nije uobičajena primena fungicida ili insekticida, jer bolesti i štetočine koje se javljaju na soji još uvek nemaju ekonomski značaj. U našim uslovima preporučuje se đubrenje soje mikrobiološkim đubrivom, preparatom Nitragin, koji se dobija uz seme i koji je apsolutno najzdraviji mogući oblik đubriva.

Najveći problem koji se javlja u proizvodnji soje jesu korovi, posebno u organskoj proizvodnji u kojoj nije dozvoljena upotreba herbicida. Međutim, pravilno i pravovremeno izvedenim agrotehničkim merama, pre svega pripremom zemljišta i negom useva, možemo zadržati korovsku floru na nivou na kojem neće značajnije smanjiti prinos soje. Jer, jedna od bitnih karakteristika organske proizvodnje je i to što u ovakvoj proizvodnji nije cilj potpuno uništiti korove, već držati zakorovljenost pod kontrolom. Sa stanovišta organske proizvodnje, korovi imaju i pozitivne uticaje – sprečavaju eroziju, popravljaju strukturu zemljjišta, pružaju stanište i hranu korisnim insektima. Može se, dakle, reći da je prelazak sa konvencionalne, industrijske proizvodnje soje na organsku sa stanovišta tehnologije proizvodnje relativno jednostavan, posebno kad je reč o manjim površinama za dobijanje proizvoda za poznatog kupca.

Osobine zemljišta

Za pravilan rast i razvoj biljke, a posebno korenovog sistema i korenskih kvržica, soja zahteva gajenje na zemljištu povoljnih vodnih i vazdušnih osobina, neutralne reakcije i dobro obezbeđenom hranivima. Soja se može gajiti na različitim tipovima zemljišta, ali najbolje rezultate ostvaruje na černozemima, ritskim crnicama, smonicama i aluvijalnim zemljištima. Veoma je značajan kvalitet i vreme obrade zemljišta, naročito smonica, jer je za uspešno gajenje soje i normalan razvoj kvržičnih bakterija neophodna dobra aeracija. Najbolji vodnovazdušni režim imaju zemljišta sa ukupnom poroznošću 55-60%, kada su kapilarne pore ispunjene vodom, a nekapilarne vazduhom. Vazduh nije toliko potreban za disanje korena već za život simbiotskih bakterija (Rhizobium japonicum) koje vezuju atmosferski azot iz vazduha.

Na aluvijalnim zemljištima i livadskim crnicama soju je moguće gajiti samo ako zemljište nije prevlaženo i previše peskovito. Na lakim i peskovitim zemljištima je teško ostvariti visoke i stabilne prinose zbog velikih zahteva soje prema vodi, posebno u kritičnim periodima. Laka zemljišta slabo zadržavaju vodu, pa zato nisu pogodna za gajenje soje ukoliko nema mogućnosti za navodnjavanje.

Ukoliko se, pak, obezbede dovoljne količine vode, soja se može gajiti i na zemljištima nepovoljnijih osobina. U principu, soja se može gajiti na svim tipovima zemljišta osim izuzetno plitkih i izrazito peskovitih, kiselih ili slanih.

Klimatski uslovi

Soja ima veoma širok areal rasprostranjenosti. Uspeva u različitim klimatskim uslovima, od kontinentalnih do tropskih i gaji se od pedesetog stepena geografske širine, pa sve do ekvatora. Biljka soje je fotoperiodski veoma osetljiva, što znači da je prelazak iz vegetativnog u reproduktivni stadijum u direktnoj zavisnosti od dužine dana. Ova zavisnost uslovila je podelu sorti soje u 13 grupa zrenja. Oznake za grupe zrenja su 000, 00, 0 i rimski brojevi od I do X. Sorte soje označene sa 000 adaptirane su na uslove dužeg dana, imaju dug kritični fotoperiod ili su fotoperiodski neosetljive i uspevaju na većim geografskim širinama, dok su sorte označene brojem X adaptirane na uslove kraćeg dana i uspevaju na manjim geografskim širinama. Razlike između grupa zrenja uslovljene su fotoperiodskim zahtevima sorti i ukoliko se gaje na istoj geografskoj širini, razlike u sazrevanju kreću se u proseku od 10 do 18 dana. Kritični fotoperiod progresivno opada od većih ka manjim geografskim širinama. Zahtevi prema fotoperiodu, tako, ograničavaju rasprostranjenost sorti na uzak pojas geografske širine za koju je određena sorta adaptirana. Gajena na većoj geografskoj širini u odnosu na područje gde je adaptirana, ona će cvetati i sazrevati kasnije ili čak neće dostići punu zrelost do pojave prvog mraza. Gajena na manjoj geografskoj širini u odnosu na to područje cvetaće ranije, imati manju vegetativnu masu, sazreti ranije, a samim tim doći će i do smanjenja prinosa.

Za svako područje gajenja soje postoji jedna “optimalna” grupa zrenja; sorte iz prethodne grupe su rane, a iz naredne grupe kasne za dato područje. U našim uslovima sorte I grupe zrenja predstavljaju osnovu sortimenta, sorte iz grupe zrenja 0 su rane, a iz II grupe zrenja su kasne:

Pri agroekološkim uslovima uobičajenim za naše područje i pri optimalnom roku setve (u prvoj polovini aprila meseca), dužina vegetacije (nicanje – zrenje) za sorte I grupe iznosi 120 do 135 dana. Sorte iz grupe zrenja 0 svoju vegetaciju završe za 110 do 120 dok je sortama iz II grupe zrenja za punu vegetaciju potrebno 135 do 145 dana. Zbog stresnih uslova (neuobičajeno visoke ili niske temperature, dug period suše i sl.), period vegetacije može biti kraći ili duži od navedenog.

U pogledu temperature, soja se obično smatra toploljubivom biljkom sa bioklimatskim minimumom na 10°C. Optimalne temperature za klijanje i nicanje kreću se od 20-22°C, za formiranje reproduktivnih organa od 22-25°C, a za formiranje i nalivanje zrna od 21-23°C. Međutim, temperature iznad 40°C deluju veoma nepovoljno na rast i razvoj soje.

Potrebne količine vode za soju tokom vegetacionog perioda u našim uslovima kreću se od 450mm do 480mm. Međutim, biljkama soje voda nije potrebna stalno u istim količinama. Zahtevi soje za vodom variraju tokom vegetacije u zavisnosti od faze razvoja i od srednjih dnevnih temperatura tokom vegetacionog perioda. U vreme klijanja i nicanja soji je neophodna dovoljna količina vode da bi seme moglo da nabubri i isklija. U kasnijim fazama, od nicanja do cvetanja, biljke soje su otporne na nedostatak vode. U proizvodnim uslovima nedostatak vode u ovom periodu može se čak pozitivno odraziti na prinos, jer biljke u uslovima suše formiraju manju nadzemnu masu i dublji korenov sistem koji ide u potrazi za vodom. Ukoliko u ovoj fazi ima suviše vode, biljke formiraju veliku nadzemnu biomasu i plići korenov sistem, što umanjuje otpornost biljaka na sušu. Ako nakon kišnog perioda u ranijim fazama nastupi suša u fazi cvetanja i nalivanja zrna to se drastično odražava na smanjenje prinosa.

U fazi cvetanja soja je osetljiva na nedostatak zemljišne vlage, ali i na malu relativnu vlažnost vazduha, naročito ako je suša u tom periodu prisutna istovremeno sa visokim temperaturama vazduha. U našim uslovima, međutim, kritična je faza nalivanja zrna, koja se poklapa sa najsušnijim periodom tokom vegetacionog perioda, a to je poslednja dekada jula i prva dekada avgusta meseca i prinos soje u najvećoj meri zavisi od količine padavina u ovom periodu.

Izbor i priprema lokacije

Kako odabrati lokaciju

Za proizvodnju soje potrebno je odabrati lokaciju sa plodnim zemljištem, bogatim humusom, neutralne reakcije i povoljnim vodnovazdušnim osobinama. Osim toga, Pravilnikom o metodama organske biljne proizvodnje donetim od strane Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i poljoprivrede Republike Srbije, propisano je da proizvodna jedinica, odnosno katastarska parcela na kojioj se primenjuje metoda organske proizvodnje, mora biti udaljena od mogućih izvora zagađenja i sa sadržajem štetnih materija ispod propisanih maksimalno dozvoljenih količina.

Pre zasnivanja organske proizvodnje, proizvođač ovlašćenoj organizaciji daje sledeće podatke: osnov korišćenja poljoprivrednog zemljišta (vlasnički list, list nepokretnosti, ugovor o zakupu i drugo), skicu gazdinstva, broj katastarske parcele, plan proizvodnje, potvrdu o izvršenoj analizi zemljišta i vode, kao i planirane mere za sprečavanje kontaminacije vode i zemljišta. Analize plodnosti zemljišta, kao i analize zagađenja zemljišta, vode i biljnog materijala vrši laboratorija koja je akreditovana prema standardu SRPS/ISO 17025:2006.

Ako proizvođač istovremeno primenjuje konvencionalnu proizvodnju i metode organske proizvodnje, mora obezbediti prostorno razgraničenje između zemljišnih parcela sa konvencionalnom proizvodnjom i zemljišnih parcela sa organskom proizvodnjom, odnosno živi pojas ili drugu fizičku prepreku kojom se obezbeđuje razgraničenje, uz saglasnost ovlašćene organizacije i odvojeno vođenje evidencija za obe vrste proizvodnje.

Priprema zemljišta

U organskoj proizvodnji soje kvalitet zemljišta je najvažniji preduslov za kvalitetan usev. Pre zasnivanja proizvodnje potrebno je stvoriti rastresit oranični sloj sa povoljnim vodnim i vazdušnim osobinama, optimalnim za razvoj korenovog sistema i zemljišnih mikroorganizama. Zemljišni mikroorganizmi imaju važnu ulogu u proizvodnji soje budući da soja, kao i druge leguminozne biljke, stupa u simbiotski odnos sa bakterijama – azotofiksatorima iz roda Bradyrhizobium koje žive na korenu u kvržicama (nodulama) i stoga se nazivaju i kvržične bakterije. Ove bakterije uzimaju od biljke ugljene hidrate, a snabdevaju je azotom tako što neorganski azot (N2) iz atmosfere pretvaraju u amonijačni oblik (NH3) pristupačan za biljku. Za soju je karakteristična vrsta Bradyrhizobium japonicum.

Ovih bakterija u našim zemljištima obično nema dovoljno, pa se one u zemljište unose inokulacijom semena. Visok sadržaj organske materije i upotreba efikasnog inokulanta rezultiraju visokim nivoom azotofiksacije, što doprinosi formiranju zrna sa visokim sadržajem proteina.

Sortiment

Jedan od najvažnijih faktora za uspešnu proizvodnju soje je pravilan izbor sorte za konkretne agroekološke uslove. Zahvaljujući velikoj raznovrsnosti, kako u pogledu dužine vegetacije, tako i u pogledu odnosa prema uslovima gajenja, reakciji prema dominantnim oboljenjima i drugim svojstvima, među NS sortama soje moguće je odabrati odgovarajuću sortu za sve rejone gajenja ove industrijske biljke. Institut za ratarstvo i povrtarstvo u Novom Sadu raspolaže sortama iz šest grupa zrenja, od veoma ranih (grupa zrenja 000 i 00), ranih (0), srednjestasnih (I), do kasnostasnih (II i III), sa dužinom vegetacije od 105 do 160 dana.

U agroekološkim uslovima naše zemlje, pri redovnoj setvi najpogodnije su sorte iz 0, I i II grupe zrenja. U glavnim regionima gajenja (Vojvodina, Mačva) optimalna je prva grupa zrenja, pa su sorte iz ove grupe najzastupljenije u proizvodnji i seju se na 50 – 60 % ukupnih površina. Kasnostasne sorte (grupe zrenja II) zastupljene su na oko 25 %, dok se ranostaste sorte (grupe zrenja 0) seju na 15 – 20 % površina. Sorte pune vegetacije (I i II grupa zrenja) odlikuju se visokim potencijalom za rodnost, koji naročito dolazi do izražaja na plodnom zemljištu, u humidnijim regionima i pri gajenju soje uz primenu navodnjavanja. Navedeni faktori pogoduju i ranostasnim sortama, ali ipak u povoljnim uslovima one ne mogu ostvariti prinos kao srednjestasne i kasnostasne sorte. Međutim, genotipovi kraće vegetacije su stabilniji i lakše podnose nepovoljne uslove gajenja, o čemu se vodi računa pri rejonizaciji novopriznatih sorti.

U našoj zemlji mogu se gajiti i vrlo rane sorte (grupe zrenja 000, 00) i to prvenstveno za gajenje soje kao drugog i postrnog useva (posle graška, ječma, pa čak i posle ranijih sorti pšenice). Kratak vegetacioni period ovih sorti omogućava njihovu upotrebu i za kasniju redovnu setvu, a vrlo rane sorte uspešno se mogu gajiti i u brdskim predelima naše zemlje.

Srednjestasne sorte (grupa zrenja I) su najzastupljenije u Srbiji. U proizvodnju su uključene

Balkan – karakteriše se bujnim habitusom, izrazito krupnim semenom i zadovoljavajućim nivoom tolerantnosti prema nepovoljnim, sušnim uslovima. U proizvodnji se nalazi bezmalo dve decenije i široko je zastupljena u svim rejonima gajenja.

Sava – u poslednjih nekoliko godina se zahvaljujući brojnim poželjnim osobinama nametnula kao standard za ovu grupu zrenja. Od posebnog je značaja što ostvaruje visoke i stabilne prinose pri različitim uslovima gajenja. Zahvaljujući dobro izbalansiranom sadržaju ulja i proteina u zrnu, odlična je sirovina za prerađivačku industriju.

Victoria se karakteriše nešto dužim periodom vegetacije u odnosu na standardne sorte iz I grupe zrenja, izuzetno visokim genetskim potencijalom za prinos, kao i dobrom otpornošću na stres usled suše i visokih temperatura.

Novosađanka je sorta koja se odlikuje povećanim sadržajem proteina u odnosu na standardne sorte. Poseduje visok nivo otpornosti na poleganje, što je čini veoma pogodnom za gajenje u uslovima navodnjavanja.

Diva – ima visok potencijal rodnosti koji realizuje pri povoljnim uslovima gajenja. Odlikuje se povišenim sadržajem ulja u zrnu u odnosu na standardne sorte.

NS Maximus – najnovija sorta u novosadskom sortimentu, karakteriše je beo cvet i krupno zrno – u povoljnim uslovima masa 1000 zrna dostiže i do 200g. I u nepovoljnijim uslovima gajenja daje visok i stabilan prinos. U mreži makroogleda u 2011. godini ostvarila je najveći prinos u proseku za sve lokalitete, pa se u narednim godinama može očekivati značajnije širenje ove sorte u proizvodnji.

Kasnostasne sorte (grupa zrenja II) odlikuju se izuzetno visokim genetskim potencijalom rodnosti koji do punog izražaja dolazi u povoljnim agroekološkim uslovima. U proizvodnji se nalaze 4 sorte iz ove grupe:

Vojvođanka – standardna sorta za ovu grupu zrenja. Odlikuje se izuzetnom stabilnošću prinosa i iako se u proizvodnji nalazi gotovo dve decenije i dalje je najzastupljenija sorta II grupe zrenja.

Venera – sorta koja je u proizvodnji postigla rekordne prinose, više od 5,5 t/ha u uslovima suvog ratarenja. Pored izuzetno visokog genetskog potencijala rodnosti, odlikuje se i povišenim sadržajem ulja u zrnu.

Rubin ima nešto viši sadržaj proteina u zrnu u odnosu na druge sorte iz ove grupe zrenja. Ispoljava nešto viši nivo tolerantnosti prema suši.

Trijumf je sorta nedavno uvedena u proizvodnju, koja se, kao i Venera odlikuje izuzetno visokim genetskim potencijalom rodnosti i povišenim sadržajem ulja u zrnu. Ranostasni genotipovi nulte grupe zrenja pogodni su za aridnije regione, brdska područja i kasnije rokove setve. Blagovremeno dozrevaju i pri setvi soje kao drugog useva, pod uslovom da se setva obavi početkom treće dekade juna (posle žetve graška). Kraći vegetacioni period omogućava ovim sortama da delimično izbegnu nepovoljne uslove i formiraju zadovoljavajući prinos i pri redovnoj setvi u aprilu mesecu. U sortimentu su trenutno zastupljene tri sorte grupe zrenja 0.

Valjevka ima izuzetno visok potencijal rodnosti za grupu zrenja 0, ali se sa uspehom gaji u svim rejonima gajenja u našoj zemlji.

Galina je sorta koja ima izuzetnu adaptabilnost na različite uslove gajenja, i registrovana je u više evropskih zemalja. Momentalno je ovo jedina sorta koja se semenari u sistemu organske proizvodnje, što znači da se sertifikovano organski proizvedeno seme ove sorte može naći na tržištu.

NS Zenit je najnovija sorta u ovoj grupi zrenja, a u sortimentu se našla zahvaljujući visokim i stabilnim prinosima tokom ispitivanja.

Vrlo rane sorte grupe zrenja 00 i 000 prvenstveno su namenjene za setvu soje kao drugog useva, posle graška, i ječma, ali i posle žetve ranijih sorti pšenice. Prema dužini vegetacije sorte NS Virtus i Tajfun su na prelazu između grupe zrenja 00 i 0. Pri povoljnim uslovima prinos im se kreće i do 4.5 t/ha, pa su pogodne za brdska područja, okasnelu redovnu setvu i za setvu soje kao drugog useva. Pored standardne sorte Fortuna, koja ima povišen sadržaj proteina u zrnu te predstavlja interesantnu sortu sa aspekta prerađivačke industrije, u sortimentu se nalazi i novija sorta Merkur koja se odlikuje veoma visokim potencijalom za prinos. Među NS sortama najkraću vegetaciju imaju Gracia i Favorit. Uspešno se mogu gajiti kao drugi usev posle žetve pšenice, a poslednji rok setve je do kraja prve dekade jula.

Agrotehničke mere

Plodored

Pod plodoredom se podrazumeva uređen i smišljen plan pravilnog, racionalnog i maksimalnog iskorišćavanja vegatacione sredine, pre svega klime i zemljišta. Osnovni zadatak je održavanje ili povećanje plodnosti zemljišta i prinosa svih useva u plodoredu. Plodored predstavlja planski unapred utvrđen redosled smenjivanja useva u vremenu i prostoru, koji se nakon određenog vremena vraćaju na isto polje.

Plodoredom se smanjuje akumulacija specifičnih prouzrokovača bolesti i štetočina, kao i brojnost i prilagodljivost korova jednom usevu. Gajenjem leguminoza prekida se biološki ciklus razvoja bolesti kod naša dva najzastupljenija žita, kukuruza i pšenice. U tom smislu može se reći da plodored predstavlja preventivnu i integralnu meru u zaštiti svih useva u plodosmeni. Soja kao leguminoza, kvalitetnim žetvenim ostacima sa uskim C:N odnosom, utiče na povećanje količine organske materije u zemljištu, bogate azotom u organskom obliku koji nije podložan ispiranju, a kao rana okopavina odlično se uklapa u plodored sa ostalim ratarskim usevima. Takođe, smenom useva sa različitom dubinom ukorenjavanja omogućava se biološki ascendentni tok hraniva i bolje i efikasnije korišćenje ukupnih hraniva i vode iz zemljišta. Uticajem na fizička svojstva zemljišta omogućava se i dublje prodiranje korena. Sve to bez dodatnih troškova utiče na povećanje prinosa ne samo soje nego i svih useva u plodosmeni. Soja se vrlo dobro može uklopiti u plodored, pošto je odličan predusev za većinu ratarskih biljaka koje se kod nas gaje, a sama nema velike zahteve u pogledu preduseva. U našoj praksi najčešći predusevi za soju su pšenica, kukuruz i šećerna repa, biljne vrste koje su i najviše zastupljene u proizvodnji.

Zbog zastupljenosti strnina u setvenoj strukturi, one su čest predusev soji u našim uslovima. Pšenica i druga strna žita rano napuštaju zemljište, tako da se u periodu do setve narednog jarog useva, koji traje od 8-10 meseci, zemljište odmara i na prirodan način obnavlja svoja osobine. Pšenica i ozimi ječam su takođe sve češći predusevi za postrnu setvu sorti soje kratke vegetacije.

Kukuruz je povoljan predusev za soju ukoliko se kukuruzovina dobro usitni i zaore. U konvencionalnoj proizvodnji ograničavajući faktor u korišćenju kukuruza kao preduseva mogu biti herbicidi na bazi triazina i sulfonilure, koji zbog rezidualnog dejstva negativno utiču na soju. Međutim, u sistemu organske proizvodnje, kukuruz je veoma dobar predusev soji.

Ukoliko se u sistemu organske proizvodnje koriste organska đubriva (pre svih stajnjak), šećerna repa bi zbog visokih doza đubrenja bila dobar predusev. Međutim, zbog velike potrošnje vode naročito u sušnim godinama ili prevelike vlažnosti prilikom vađenja i sabijanja zemljišta, šećerna repa je lošiji predusev za soju.

Suncokret i uljana repica su vrlo rizični predusevi za soju zbog zajedničkih bolesti. Na parcelama na kojima je usev suncokreta ili soje bio zaražen belom truleži, soja se ne bi smela gajiti narednih pet do šest godina, jer gljiva, koja se sa žetvenim ostacima unese u zemljište, vrlo dugo zadržava vitalnost. Soju ne treba gajiti posle drugih leguminoza, ne samo zbog zajedničkih bolesti, već i zbog toga što je zaostali azot vredniji za druge biljke.

U literaturi i stručnoj praksi preovladava mišljenje da soju ne treba gajiti u monokulturi. Akumulacija prouzrokovača bolesti i insekata, te stvaranje alelopatskih materija tokom razgradnje biljnih ostataka i otežana borba protiv korova su razlog zbog koga treba izbegavati ponovljenu setvu soje, a pogotovo monokulturu. Alelopatske materije negativno deluju na rast korena i intenzitet azotofiksacije soje i drugih leguminoza. Osim toga, bolje iskorišćavanje zemljišta i bolji prinos su razlozi zašto soji treba pažljivo odabrati mesto u plodoredu. Gajenje soje u plodoredu ne isključuje probleme sa bolestima, ali smanjuje mogućnost infekcije. Posle soje u zemljištu ostaju znatne količine azota u organskom obliku koji nije podložan ispiranju, te je ova biljka dobar predusev za većinu ratarskih kultura.

Obrada zemljišta

Soja ima velike zahteve za kvalitetnom osnovnom obradom i vrlo dobrom predsetvenom pripremom. Dubljom obradom aktivira se veća masa zemljišta, što poboljšava procese razlaganja zaoranih žetvenih ostataka i omogućava formiranje većih rezervi zimske vlage. Obradom treba da se obezbedi dobra struktura zemljišta i povoljan vodno-vazdušni i toplotni režim, da se zaoru žetveni ostaci i unište korovi, čime se stvaraju preduslovi za ujednačeno nicanje, dobro ukorenjavanje i optimalan razvoj soje tokom čitave vegetacije. Obrada takođe, treba da omogući prodiranje korenovog sistema u dublje slojeve zemljišta, bolje usvajanje mineralnih materija, ali i formiranje i veću aktivnost kvržica. U proizvodnji soje, kao i drugih gajenih biljaka, obrada ima veoma bitnu ulogu i u kontroli zakorovljenosti useva. Pravovremenom i dobro izvedenom osnovnom obradom i predsetvenom pripremom, zaoravanjem biljaka, klijanaca i semena korova, moguće je uticati na smanjenje zakorovljenosti.

Obrada zemljišta za soju zavisi od preduseva. Ako je predusev bila ozima ili jara strnina (pšenica ili ječam) odmah nakon skidanja useva izvodi se ljuštenje strništa na dubini do 10-15 cm ili tanjiranje teškim tanjiračama. Ovom merom se obezbeđuje unošenje žetvenih ostataka u zemljište, bolje čuvanje vlage, kao i uništavanje korovskih biljaka. Poželjno je da se tokom leta i rane jeseni izprovocira nicanje korovskih i samoniklih biljaka, koje je pre osemenjavanja neophodno uništiti drljanjem ili kultiviranjem, čime se smanjuje brojnost korova u narednoj sezoni. Oranje na punu dubinu izvodi se krajem leta i početkom jeseni. Dubina oranja treba da je od 25 do 30 cm.

Zbog kasnog skidanja i velike količine biljnih ostataka, obrada zemljišta posle kukuruza je nešto otežana. Prvi posao posle berbe kukuruza, koji se mora obaviti kvalitetno, je sitnjenje biljnih ostataka. Ako se to ne izvede kvalitetno ni osnovna obrada se ne može izvoditi kako treba. Žetveni ostaci moraju biti usitnjeni i zaorani tako da seme kad se poseje ostvari kontakt sa zemljištem, a ne sa biljnim ostacima. Zato ovoj operaciji treba posvetiti punu pažnju. Dubina obrade treba da je do 30 cm, odnosno da se obezbedi zaoravanje kukuruzovine, koja će se na taj način naći u povoljnim uslovima za razlaganje.

Ako je predusev šećerna repa, oranje na punu dubinu izvodi se odmah nakon njenog vađenja, da bi zemljište ostalo u gruboj brazdi izloženo delovanju mraza. Dubina oranja zavisi od stanja površine repišta, vlažnosti i biljnih ostataka. Ukoliko su uslovi za vađenje šećerne repe bili povoljni i nije došlo do velikog zbijanja zemljišta, oranje može da se izvodi do dubine od 20 do 25 cm. Često se dešava da se šećerna repa vadi pod vrlo nepovoljnim uslovima, tako da zemljište ostaje veoma zbijeno. U tom slučaju se ne može, kao prednost, iskoristiti duboka obrada od preduseva (šećernu repu), nego dubina osnovne obrade za soju treba da bude do 30 cm.

Posle jesenje osnovne obrade, pre zime je potrebno plugom ili tanjiračom poravnati duboke razore i visoke slogove, radi lakše i kvalitetnije predsetvene pripreme i setve, što značajno smanjuje gubitke u žetvi, koji kod soje u slučaju izostanka ove mere mogu biti vrlo visoki. Kvalitetno i blagovremeno poorano zemljište tokom zime treba da ostane u otvorenim brazdama zbog boljeg izmrzavanja i veće akumulacije zimskih padavina.

Predsetvena priprema zavisi od tipa zemljišta, vremena i kvaliteta osnovne obrade, a uvek se obavlja samo pri optimalnoj vlažnosti zemljišta. Cilj predsetvene pripreme je formiranje setvenog sloja debljine 5-6 cm, sitnog, toplog i vlažnog zemljišta, koje će omogućiti dobar kontakt sa semenom i brzo i ujednačeno nicanje. Predsetvena priprema obavlja se najčešće u dva navrata. Prvu pripremu zemljišta najbolje je obaviti rano u proleće, čim vreme dozvoli. Druga priprema obavlja se nekoliko dana pre setve, kada sa vrši finalna priprema i najlakše uništavaju klijanci i ponikli korovi. Ako se ova radnja dobro izvede, ostvaruje se sitno mrvičasta struktura zemljišta, a ispod setvenog sloja zemljište treba da je dovoljno rastreseno zbog lakšeg i dubljeg ukorenjivanja i bolje aeracije korena. Dubinu pripreme treba prilagoditi dubini setve, jer preduboka priprema dovodi do nepotrebnog gubljena vode i neujednačenog nicanja.

Tehnologija proizvodnje

Soja se seje kada zemljište na dubini setve, 4 do 5cm, dostigne temperaturu od 10°C. U našim uslovima to je obično krajem marta ili početkom aprila meseca. Mlada biljka soje može da podnese kratkotrajne mrazeve od -3 do -4oC, te je opasnost od izmrzavanja manja nego kod kukuruza. Ipak, mesec dana ranija setva ne znači i isto toliko raniju žetvu. Datum setve ima manji efekat na prinos ranih sorti, dok se kod kasnih sorti primećuje tendencija smanjenja prinosa sa kasnijom setvom. Ako se setva obavi znatno iza optimalnog roka, dovodi se u pitanje dozrevanje useva.

Razmak redova od 45 do 50 cm najpogodniji je za naše uslove. Moguće je setvu obaviti i na razmaku redova od 70 cm ukoliko se poštuje broj biljaka po jedinici površine. Razmak biljaka u redu zavisi od vremena setve i sorte, kao i od kvaliteta semena. Za setvu sa razmakom redova od 50cm, u zavisnosti od dužine vegetacije preporučuje se sledeći sklop:

Ukoliko su sve prethodne mere dobro izvedene i usev ponikao ujednačeno po porastu i ravnomerno po sklopu onda je nega jednostavna. Nega useva podrazumeva mehaničke mere, gde spadaju međuredna kultivacija i okopavanje.

Međuredna kultivacija se izvodi da se razbije pokorica i eliminišu korovi. Razbijanjem pokorice smanjuje se gubljenje vlage iz zemljišta, zemljište se provetrava, stimuliše se rad mikroorganizama koji razlažu zaoranu organsku materiju u zemljištu. Kultivacija se obično izvodi dva puta. Prvi put kada usev soje ima prvi troperi list, a drugi put pre sklapanja redova. Pri prvoj kultivaciji može se ići sa radnim organima bliže redovima dok u drugoj, zbog razvoja bočnih korenova treba kultivirati uže, odnosno samo razbiti pokoricu. Dubina kultiviranja je od 3 do 10 cm.

Okopavanje i ručno uklanjanje korova je korektivna mehanička mera nege kojom se uklanjaju korovi koji su zaostali posle međuredne kultivacije i izvodi se prema potrebi. Pravilnim i pravovremenim izvođenjem osnovne obrade, predsetvene pripreme i međuredne kultivacije, minimizuje se potreba za okopavanjem i najčešće je dovoljno obaviti jedno okopavanje pre sklapanja redova kada usev soje svojom gustinom i pokrovnošću onemogućava rast korovskih biljaka u senci.

Đubrenje

Osnovni principi đubrenja univerzalno važe i za soju. Primena đubriva zasnovana je na principu kontrole plodnosti zemljišta što podrazumeva održavanje postojeće dobre ili poboljšanje slabije plodnosti zemljišta uz ostvarenje visokih i stabilnih prinosa. Zahvaljujući sposobnosti da stupa u simbiotski odnos za zemljišnim bakterijama azotofiksatorima, soja svoje potrebe za azotom podmiruje iz atmosferskog azota. Stoga je u proizvodnji soje u našoj zemlji česta praksa da se soja ne đubri mineralnim đubrivima, jer se na zemljištima dobre strukture, mehaničkog sastava i prirodne plodnosti, uz korektnu bakterizaciju semena, mogu ostvariti dobri prinosi.

Zemljišnih bakterija u našim zemljištima obično nema dovoljno, pa se one u zemljište unose inokulacijom semena. Inokulacija se izvodi prilikom setve mikrobiološkim preparatom pod komercijalnim nazivom Nitragin. Nitragin je preparat koji se sastoji od treseta, koji služi kao nosač inokuluma, i inokuluma koji sadrži smešu sojeva visoko efektivnih zemljišnih bakterija iz roda Bradyrhizobium japonicum.

Nitragin se proizvodi u poluhektarskim i hektarskim dozama i isporučuje zajedno sa semenom, odnosno uračunat je u cenu semena, što znači da je ova mera ekonomski veoma isplativa jer se uz mala materijalna ulaganja postiže povećanje prinosa i kvaliteta zrna. Uputstvo za upotrebu ovog mikrobiološkog preparata nalazi se na svakoj kesici i treba ga se pridržavati, jer samo tako će moći opravdati svoju primenu.

Naravno, soju je moguće đubriti i organskim đubrivima, ali bi takva mera bila neracionalna. Ukoliko se organsko đubrivo (stajnjak, zelenišno đubrivo, osoka, kompost) zaore pod soju, tada će u zemljištu biti dovoljno azota u obliku lakopristupačnom za biljku i biljka neće imati potrebu da stupa u simbiotski odnos sa kvržičnim bakterijama i neće fiksirati atmosferski azot.

Soja veoma dobro koristi produžno dejstvo stajnjaka, ne samo neposredno posle useva za koji je unet, nego i dve do tri godine kasnije. Na ovaj način soja je obezbeđena dovoljnim količinama hranljivih materija za početne faze razvoja, dok biljka ne razvije korenov sistem, a u drugom delu vegetacije se potrebe za azotom podmiruju azotofiksacijom.

Navodnjavanje

Soja tokom vegetacije ne troši vodu ujednačeno. U periodu nicanja i početnim fazama razvoja troši malo vode. Potom zahtevi za vodom rastu da bi maksimum dostigli u fazi nalivanja zrna. Zato prinos u najvećoj meri zavisi od količine vode koja stoji na raspolaganju biljci u vreme nalivanja zrna. Ukoliko je vlažnost zemljišta do faze punog cvetanja optimalna, soja razvija bujnu masu i formira veliki broj mahuna. Ako potom nastupi suša, u većem stepenu opadaju mahune, biljke prinudno dozrevaju, zrno ostaje sitno i prinos se značajno umanjuje. Stoga je u agroekološkim uslovima Vojvodine soju najcelishodnije zalivati od polovine jula do kraja avgusta, kada prolazi kroz kritične faze razvoja. Od završetka nalivanja zrna i početka zrenja potrebe biljke za vodom se smanjuju, a od početka do punog zrenja biljka otpušta vodu, pa višak padavina u ovom periodu odlaže početak žetve.

Soja tokom vegetacije utroši 450 do 480 mm, što predstavlja potencijalnu evapotranspiraciju za klimatske uslove Vojvodine. Mesečne potrebe soje za vodom variraju u zavisnosti od uslova: u aprilu 10 do 40 mm, maju 30 do 60 mm, junu 90 do 110 mm, julu 100 do 125 mm, avgustu 100 do 120 mm, sempembru 50 do 80 i oktobru do 40 mm.

Posebno je pitanje broja biljaka po jedinici površine u uslovima navodnjavanja. Treba imati u vidu da se dodavanjem vode putem navodnjavanja stvaraju optimalni uslovi za razvoj biljke i da to ni u kom slučaju nije razlog zbog koga treba da se povećava broj biljaka.

Navodnjavanje ima zadatak da poboljša uslove u optimalnom sklopu, a nije mera koja izaziva potrebu za većim brojem biljaka. U uslovima navodnjavanja može doći do nešto jačeg poleganja i pojave bolesti, te se neodgovarajućim brojem biljaka može postići efekat suprotan od željenog.

Bolesti, štetočine i korovi

Korovi

Soja je osetljiva na prisustvo korova u početnim fazama porasta, a posle sklapanja redova svojom pokrovnošću onemogućuje rast korova u senci. Dominantni korovi useva soje su: divlji sirak iz semena i rizoma (Sorghum halepense), palamida (Cirsium arvense), obični štir (Amaranthus retroflexus), pomoćnica (Solanum nigrum), pepeljuga obična (Chenopodium album), pepeljuga hibridna (Chenopodium hybridum), gorušica (Sinapis arvensis), muhari (Echinochloa crus-galli, Setaria glauca, S. viridis, S. verticiata), tatula (Datura stramonium), ambrozija (Ambrosia artemisiifolia), obična boca ili čičak (Xanthium strumarium), abutilon (Abutilon theophrasti), jednogodišnji čistac (Stachys annua), njivski vijušac (Polygonum convolvulus), lubeničar njivski (Hibiscus trionum), poponac (Convolvulus arvensis), veliki dvornik (Polygonum lapathifolium), obični dvornik (Polygonum persicaria) i dr. Plodored, pravovremena i kvalitetna osnovna obrada, predsetvena priprema i međuredna kultivacija, osim što obezbeđuju optimalne uslove za rast biljaka soje, predstavljaju preduslove za uspešno suzbijanje korova. Ukoliko je potrebno, a najčešće jeste, izvodi se okopavanje i ručno uklanjanje korova.

Bolesti

Soja je jedna od retkih gajenih biljaka u našoj zemlji kod koje se ni u konvencionalnoj proizvodnji ne primenjuju fungicidi radi suzbijanja bolesti. Ne tretira se seme pre setve, a ni usev tokom vegetacije. Poznat je veliki broj parazita, prouzrokovača različitih bolesti soje. Međutim, u jednom agroekološkom regionu obično se u jačem intenzitetu pojavljuje nekoliko bolesti, dok se ostale ili ne javljaju, ili su sporadično prisutne. Samo u pojedinim godinama, zavisno od niza faktora, dolazi do njihove intenzivnije pojave. U našim uslovima pojavljuju se plamenjača i bakteriozna pegavost kao najčešća oboljenja lista, na stablu su najštetniji rak stabla i bela trulež, na korenu ugljenasta trulež, dok seme najčešće oboleva od truleži. NS sorte imaju zadovoljavajuću poljsku otpornost prema navedenim bolestima, ali je ipak neophodno preduzeti mere koje se preporučuju u okviru integralne zaštite bilja:

Štetočine

Fitofagne vrste pregljeva predstavljaju najznačajnije štetočine soje u našoj zemlji. Najčešće vrste su atlantski pregalj (Tetranychus atlanticus) i običan paučinar (T. urticae). Ovoj grupi polifagnih štetočina odgovaraju visoke temperature i niža relativna vlažnost vazduha i u ovakvim uslovima može doći do masovnijeg razmnožavanja i značajnijih šteta na poljima soje.

Smanjenju brojnosti pregljeva doprinosi pravovremena i kvalitetna obrada zemljišta, uništavanje korova (naročito na uvratinama), te navodnjavanje useva tokom letnjih meseci. Hemijsko suzbijanje treba obavljati samo na ivičnom delu polja u početku formiranja kolonija. Pravilnikom o metodama organske biljne proizvodnje propisane su supstance koje se mogu koristiti kao akaricidi – sumpor, krečni sumpor (kalcijum polisulfid), parafinska ulja i biljna ulja (ulje mente, bora, kima). Tretiranje čitavih polja nije ni sa ekonomskog ni sa ekološkog stanovišta opravdano.

Žetva

Žetva soje se obavlja u tehnološkoj ili tehničkoj zrelosti koja nastaje uobičajeno 7-14 dana posle fiziološke zrelosti. Pojam fiziološke zrelosti je kod merkantilnih useva vezan za momenat posle kog prestaje dalje povećaja prinosa. Od fiziološke do tehničke zrelosti, zrno se samo suši na prirodan način u polju. Ovo sušenje je pasivan proces jer je biljka već odumrla, i brzina sušenja prvenstveno zavisi od vremenskih uslova, odnosno temperature i padavina. Zbog slabljenja veze između majčinske biljke i semena, tokom sušenja dolazi do gubitaka semena u polju, a takođe se oni povećavaju i u momentu žetve, što se posebno potencira pri kašnjenju sa žetvom. Znači da ostvareni prinos u polju može biti znatno umanjen zbog žetvenih gubitaka koji dostižu i do 20 % od biološkog prinosa, pa je žetva veoma važna mera u procesu proizvodnje soje.

Sa žetvom treba početi kada je sadržaj vode u semenu 13-14%, mada može i ranije, no tada je neophodno dosušivanje, dok se pri kasnijoj žetvi povećavaju gubici i smanjuje kvalitet semena soje. Žetveni gubici i oštećenje semena su minimalni pri vlazi od 12-15%. Ne preporučuje se ranija žetva sa preko 18% vlage zbog povećanja gubitaka na vršalici, nagnječenja semena i oštećenja semenjače, kao i visokih dodatnih troškova sušenja. Ako je vlaga ispod 13% gubici u polju zbog poleganja i pucanja mahuna se povećavaju; sa svakim procentom vlage ispod 11% smanjuje se masa plative soje za 1.15 %. U povoljnim vremenskim uslovima se tri do pet dana posle opadanja listova vlaga u zrnu smanji na 13%, što predstavlja optimum za žetvu kao i skladištenje soje.

U žetvi soje najviše se koriste kombajni sa standardnim žitnim hederom. Za kvalitetan rad ovim kombajnom neophodno je pridržavati se sledećeg:

Otvore sita podesiti u zavisnosti od krupnoće semena a limove ventilatora potpuno otvoriti.

Pripremio: dipl ing polj Predrag Nastić
Preuzet tekst :”Vodič za organsku proizvodnju soje”