Šljiva pripada grupi koštičavih voćaka. Mnoga su mišljenja da je šljiva glavna voćna vrsta u Srbiji.

Proizvodnja šljive danas se zasniva na naučnim principima i savremenoj agrotehnici i pomotehnici. Podižu se veliki plantažni zasadi. Stvaraju se i uvode u proizvodnju nove sorte sa sve većim privredno-biološkim potencijalom. Ova činjenica obavezuje proizvođače na sticanje većeg stručnog obrazovanja, čemu treba da posluži i ova publikacija. Od plodova šljive prave se mnogi proizvodi, ali su svakako najpoznatiji suva šljiva i rakija šljivovica. Koštičavo voće pogotovu šljiva je vrlo rentabilno, otuda je njegovo gajenje veoma značajno osobito za individualne poljoprivredne proizvođače. Rentabilnost se ogleda pre svega u sledećem:

Poreklo, značaj i rasprostranjenost

Prvi pisani podaci o šljivi potiču od grčkih pesnika, a Teofrast (370 – 286 g. pre n.e.) je opisao tri sorte šljive. Ne postoje pouzdani dokazi o poreklu i rasprostranjenosti pojedinih vrsta šljive u raznim evropskim zemljama. U starih Tatara, Huna i Turaka šljiva je bila predmet trgovine. Pominju se i osušene šljive. Smatra se da je preneta u Rim u prvom veku naše ere. Kod nas je bila poznata u doba doseljavanja naših predaka u ove krajeve. Na balkansko poluostrvo i u našu zemlju preneta je preko stare Grčke. Početkom 19. veka šljiva se intenzivnije gaji u mnogim evropskim zemljama.

Šljiva je najzastupljenija vrsta voćaka u Srbiji, a ima i najveći privredni značaj. Međutim, najviše se gaji samo jedna sorta – Stenli. Osim velike i svestrane upotrebne vrednosti,dobrog uspevanja i visokog kvaliteta, toj rasprostranjenosti je doprinelo i lako razmnožavanje izdancima i samooplodnost.

Plodovi šljive se koriste kao prvoklasno voće i kao sirovinaza industrijsku preradu. Plodovi sadrže do 75% vode i do 25% suve materije. Ukus ploda zavisi od odnosa šećera i organskih kiselina. U plodu šljive preovlađuje glukoza, dok je manje fruktoze, od kiselina najviše ima jabučne i limunske. Procenat kiseline i šećera je različit i u plodovima iste sorte, zavisno od klimatskih i zemljišnih uslova. Mesnati deo ploda šljive sadrži do 0,69% pektinskih materija, koje su važne za tehnologiju proizvodnje želea, marmelade i sličnih prerađevina. Azotne materije učestvuju u hemijskom sastavu ploda sa 0,6 do 0,8%, a mineralne sa svega 0,5%. U mineralnim materijama najviše je kalijuma (54,59%) i fosfora (17,7%). Koštice šljive sadrže masti.

Od vitamina u plodovima šljive najznačajniji su provitamini A, zatim vitamini B i C.

Plodovi šljive požegače su značajni kao roba za izvoz u svežem stanju ( 60,1% od i zvoza svežeg voća), a osušeni plodovi predstavljaju proizvod visoke vrednosti i imaju neuporedivo veću vrednost u odnosu na osušenu šljivu proizvedenu u drugim zemljama. Privredni značaj šljive je još i u tome što uspeva i u brdskim predelima oštrijeg reljefa, rodnost je obilna i rana, i ima veliku tehničku vrednost drveta.

Po broju stabala šljive 40.822.000 i proizvodnjom od 581.874 tona u 2011 god. što predstavlja pad u o dnosu na 662.631 tona godišnje u 2009 god. (izvor RZS) , kada je naša zemlja bila druga u svetu, slede SAD, Rumunija, Turska, Španija itd. (izvor FAOSTAT).

Na tlu Srbije šljiva se gaji vekovima. Ona je značajni izvor prihoda poljoprivrednog stanovništva, ali je i jedan od osnovnih problema voćarstva Srbije. Šljiva je u našoj zemlji masovno napadnuta virusom šarke šljive (Plum roh virus PPV), čime se dovodi u pitanje i njen primat u voćarskoj proizvodnji.

Mesto šljive u sistematici biljaka

Šljiva zauzima sledeće mesto u sistematici biljaka:

Podrod Prunophora obuhvata 29 vrsta koje su skoro isključivo rasprostranjene na severnoj Zemljinoj polulopti. Među njima se nalazi 14 vrsta.

Evolucija podroda šljive (Prunophora Focke) tekla je na širokim prostranstvima Zemljine kore i u vrlo različitim uslovima i sredinama. Ta evolucija se odvija u četiri centra:kinesko-japanskom, bliskoistočnom, mediteranskom i severno- američkom (Vavilov, 1935).

Dugotrajnom evolucijom u različitim ekosredinama šljiva je stekla visok stepen prilagođenosti i širok areal rasprostranjenja, posebno na severnoj Zemljinoj polulopti (između 40 i 60° severne geografske širine).

Intraspecijesnom hibridizacijom i mutacijama stvoreno je preko 2.500 plemenitih sorti šljiva. Smatra se da su Domaća šljiva (Prunus domestica L.) i Trnošljiva (P.insititita), postale spontanom hibridizacijom Crnog trna (R. spinosa) i Džanarike (R. cerasifera).
U Starom svetu Domaća šljiva, Trnošljiva i Kineska šljiva i hibridi ovih vrsta nalaze se u kulturi preko 2.500 godina. Odomaćivanje divljih vrsta šljiva u Severnoj Americi počelo je sredinom XIX veka.

Vrste šljive

Domaća šljiva (Prunus domestica L.)

Smatra se da domaća šljiva potiče iz zapadne Azije, sa severnog Kavkaza, iz srednje Evrope. Smatra se da je domaća šljiva nastala spontanom hibridizacijom Crnog trna (Prunus sprinosa) i Džanarike (R. cerasifera) u šumama na severnom Kavkazu. Domaća šljiva sa preko 2.500 sorti u kulturi zauzima oko 95% površina pod šljivom u svetu. Najrasprostranjenija je u Evropi i Aziji, a manje u Severnoj Americi. Gaji se preko 2.000 godina. Domaća šljiva je žbun ili drvo visoko do 12 m. Živi 30 do 40 godina. Kruna je piramidalna, jajasta, loptasta ili u obliku kišobrana. Grančice gajenih biljaka su gole ili dlakave, bez trnova. Rodne grančice su duže i ređe raspoređene po ramenim granama nego u trnošljive. Listovi su dosta krupni (4-9 h 2-5 cm), eliptični, jajasti ili objajasti. Lice liske je tamnozeleno i golo, a naličje sivozeleno i dlakavo. Liska je io obodu tupo-testerasta. Cvetovi su najčešće beli, obično po dva u cvetnom pupoljku. Prašnika je obično 25 do 30, Plodnik je srednje cvetan. Kod nas cveta u martu i aprilu. Plod je koštunica, različite krupnoće (6,5 do 66,7 gr) i oblika (jajast, loptast, kruškast) sa bočnom brazdom. Pokožica ploda je modroplava, ljubičasta, crvena, žuta ili zelena. Meso (mezokarp) ploda sraslo je za košticu (endokarp) kod glođuša, slobodno je kod cepača, a poluslobodno kod polucepača. Meso je žuto, žutozeleno, a ređe tamno, sočne konzistencije i različitog ukusa (slatko, slatko-nakisleo, kiselo, mirišljavo). U zavisnosti od sorte, plod dozreva od jula do septembra. Domaća šljiva obuhvata požegaču i ostale cepače, hurmače, jajare i belošljive. Koren je relativno plitak, pa teško podnosi sušu.

Trnošljiva (Prunusinsititia L.)

Potiče iz zapadne Azije i istočne Evrope. Smatra se da je starija od domaće šljive. Trnošljiva je raširena u umereno klimatu Evroazije. Trnošljiva je žbun ili drvo visoko do 6 m. Grančice su prve dve godine pokrivene nežnim sivim maljama. Listovi su tamno-zeleni. Cvetovi su beli, po dva zajedno. Rodne grančice su kratke. Ramene grane su gusto obrasle rodnim granama. Plod je loptasta koštunica, tamnoplave ili žutozelene pokožice, mekog, zelenožutog mezokarpa i oporog ukusa. Koštica je loptasta, sličan onoj kod trna. Nije cepača.

Trnošljiva (trnovača) obuhvata tri podvrste: Renklode (Prunus institia par. Italica), Bardaklije (P. i. Var. damascena) i Julijanka (P. i. Var. juliana).

Crni trn (Prunus spinosa L.)

Rasprostranjena je kao divlja u Evropi, Severnoj Africi (Tunis) i zapadnoj Aziji (Mala Azija, Iran).
Crni trn je žbun sa loptastom krunom. Mlade grančice su smeđe do crvenkaste, gole ili somtasto dlakave, trnate. Listovi su u mladosti maljavi, a kasnije goli. Cvetovi su beli i obično pojedinačni. Obilno cveta. Plod (trnjina) je loptast, mrkoplav sa pepeljkom i zelenim mezokarpom, koji se ne dovaja od endokarpa (koštice). Oporog je ukusa. Zri u avgustu i septembru. Crni trn ima dobro razijen koren. Služi kao podloga za šljivu.

Kineska (japanska) šljiva (Prunus salicina Lindl. = P. triflora Roxburgh)

Potiče iz Kine. Raširena je u Japanu i Severnoj Americi. Kineska šljiva razvija snažno drvo (9 do 12 m). Obično su po tri cveta zajedno u cvetnom pupoljku. Cveta pre bilo koje druge vrste šljiva. Plod je dosta krupan (u prečniku 25 do 50 mm), loptast, srcat ili konusan, žut, crven ili ljubičast. Nedostaci Kineske šljive su: osetljivost prema prolećnim i zimskim mrazevima, osetljivost prema suši i otpadanje plodova pred berbu. Kineska šljiva je dosta korišćena kao roditelj u stvaranju plemenitih šljiva. L. Berbank je ukrštao R.cerasifera, R. sinonii i R. americana.

Džanarika (Prunus cerasifera Ehrh.)

Džanarika raste kao divlja u Srednjoj Aziji, na Kavkazu, u Maloj Aziji i na Balkanskom poluostrvu. Sreće se do visina 1.500m. Obično je pratilac hrastovih šuma. Džanarika je žbun ili drvo visoko do 15 m . Mlade grane su gole i sjajne. Lišće je eliptično, izduženo jajasto ili jajasto. Lice leske je tamnozeleno i golo, a naličje bledozeleno. Cvetovi su beli do beloružičasti. Cveta rano (u martu). Plod (koštunica) je obično loptast, žut, crven ili tamnoplav, nakiseo. Koštica se ne odvaja od mesa. Koristi se kao podloga za šljivu. Varijetet Džanarike sa tamno purpurnim listovima i ružičastim cvetovima, poznat pod imenom šljiva Pisardi (Prunus cerasifera var. Pissardii) koristi ce kao ukrasna biljka.

Šljiva – kajsija (Prunus Simonii Car.)

Potiče iz Kine. L. Simon je preneo u Pariz 1867. god. Šljiva-kajsija je žbun ili drvo visoko do 40 m. Cvetovi su beli. Plodovi su krupni loptasti, narandžastožuti, slični kajsiji. Berbank je ukrštao Šljivu- kajsiju sa Kineskom šljivom i autohtonim američkim šljivama.

Usurijska šljiva (Prunus ussuriensis)

Rasprostranjena je na Dalekom istoku, u Sibiru i na Uralu. Drvo je visoko 3 do 5 m. Kruna je gusta. Grane su gole. Plod je sitan (5 do 16 g), loptast ili jajast, zeleno-žut, crven ili tamno-ljubičast, dosta prijatnog ukusa. Vrlo je otporan prema mrazevima (izdržava do -56°S), pa je na Dalekom istoku vodeća voćna vrsta.

Američka šljiva (Prunus americana Marsh.)

U divljem stanju je široko rasprostranjena u Severnoj Americi. Drvo Američke šljive je dosta nisko (4 do 6 m). Kruna je široka. List je krupan. Cveta kasno. Plod je loptast ili ovalnokonusan, crven ili narandžast, sočan, trpak. Otporna je prema mrazevima (do -40°C). Od američke šljive postao je veliki broj plemenitih sorti šljiva u Severnoj Americi.

Američka baštenska šljiva (Prunus hortulana Bailey)

Rasprostranjena je u Severnoj Americi od Merilenda i Virdžinije do Kanzasa i Teksasa. Drvo dostiže visinu od 9 m.Plod ima u prečniku oko 25 mm. Otporna je prema visokim temperaturama.

Uskolisna (čikasa) šljiva (Prunus angustifolia. Marsh)

Raste u Teksasu, u SAD. To je žbun ili drvo visine do 4 m.Otporna je prema bolestima. Plod je prečnika oko 20 mm, jajast ili loptast, otvorenocrven, a ređe žut.

Munsonijska šljiva (Prunus munsoniana Wight et Hedr.)

Raširena je u centralnom delu SAD i Meksiku. Drvo je visoko 6 do 9 m . O tporna j e p rema b olestima i v isokim temperaturama. Cveta kasno.

Severnoamerička primorska šljiva (Prunus maritima Marsh.)

Rasprostranjena je u severnoističnim delovima SAD. To je žbun visok 1 do 3 m. Cvetovi su sitni, krunice bele, a ređe ružičaste. Plod ima u prečniku 12 mm, obično je tamno purpurna, sočan i sladak. Cepača je. Koristi se kao ukrasna biljka.

Severnoamerička pacifička šljiva (Prunus subcordata Bentham)

Raširena je u pribrežju Pacifika (Kalifornija, Oregon) u SAD. To je žbun ili drvo visoko do 7 m. Cvet je beo. Plod zri krajem leta ili početkom jeseni, loptast je ili izdužen, u prečniku oko 25 mm, tamnocrven ili purpuran.

Podloge za šljivu

Šljiva se može kalemiti na generativne (sejanci) i vegetativne podloge (korenovi izdanci, mladice, položnice, ožiljene reznice i sl.). Ranije, a i danas, mada u manjoj meri, u našoj zemlji šljiva je razmnožavana izdancima, posebno požegača i rakijske sorte. Međutim, pošto se na takav način razmnožavanja prenosi virus šarke šljive i druge viroze, pomenuti način razmnožavanja šljive u savremenom voćarstvu se ne preporučuje, bez prethodne rigorozne kontrole.

S obzirom da je požegača najmasovnija sorta šljive u našoj zemlji, pitanje najbolje podloge za nju je evidentno. Ispitivanja su pokazala da je najbolja podloga za pomenutu  sortu njen izdanak.

Na njemu, Požegača ne raste bujno već kržljavo, ranije prorodi i daje krupnije plodove. Ranije, a i danas, Požegača je razmnožavana izdancima, što je posebno čini u selu.

Međutim, pomenuti način njenog razmnožavanja se ne preporučuje iz više razloga, najznačajniji se ističe mogućnost širenja opasnih viroza i degeneracija sorte.

Sem na izdanke Požegače, Požegača se može kalemiti na sejance i izdanke domaćih (autohtonih, rakijskih) sorti šljive kao što su Petrovača, Crnošljiva, Crvena ranka, Metlaš, Cerovački piskavac i dr. Na belošljivi, Požegača, daje kržljava stabla pogodna za nešto gušću sadnju, mada se ređe koristi.

Najmasovnija podloga za šljivu, bez obzira na sortu, u našoj zemlji je sejanac Džanarike. Potrebno je napomenuti da se moraju koristiti proučeni tipovi i forme Džanarike jer se u suprotnom ispoljavaju svi njeni nedostaci kao podloge.

U novije vreme, obavljaju se ispitivanja vezana za neke inostrane podloge za šljivu slabijeg rasta, gde se ističe Piksi.
U našim uslovima Stenli ja dao najbolje razultate pri kalemljenju na Stenliju dobijenom oživljavanjem reznica uz primenu biljnih hormona. Stenli dobre rezultate daje na svom sejancu (Milošević, 1987) i izdanku, kao i na belošljivi i St. Julienu A. Po istom autoru, Stenli je dao odlične rezultate pri kalemljenju na krupnoj zelenoj renklodi. Selekcionisana Džanarika se pokazala, takođe, dobrom podlogom za Stenli, a na neselekcionisanoj slabom, jer se stabla u zasadu krive ili kompletna izvaljiju.

Šljive za sušenje, kao što je italijanka, daju dobre rezultate na belošljivi i selekcionisanoj Džanarici.

Čačanske i ostale sorte u nas mogu se kalemiti na pomenutim podlogama, ali se u budućnosti mora pronaći podloga pogodna za svaku ili grupu srodnih sorti.

U svetu se za kalemljenje šljive koriste različite podloge, zavisno od zemlje.

U S AD su najviše u upotrebi selekcije Marijane i Džanarike tolerantne prema nematodama u zemljištu, a u Kaliforniji zbog žarke klime breskva i badem. U toplim i žarkim predelima Izraela, takođe se koristi badem, a u Indiji breskva.

U Francuskoj se za kalemljenje Aženke koriste GF43 i GF’655.2, a za ostele sorte Myrobaian VINRA oslobođena virusa i Marijana GF 8.1 INFEL takođe oslobođena od pomentih patogena. Od novijih podloga, pažnju privlače RRN, (Yumir = Muran), posebno RRN2 (Ferciana = Ishtara).

U Nemačkoj, najznačajnije podloge za šljivu su Marunka (akermanova šljiva), zatim Hitner IV i Bela džanarika (Myrobalana alba).

U Engleskoj, najviše se koristi Brompton, zatim Komn misel, Komn plam, Julijanka A (St. Julien A), klonovi Myrobalane, najviše Myrobalan V, a u novije vreme Piksi.

U Rusiji najmasovnija podloga je selekcija Džanarike pod nazivom Aljinuška, a u Mađarskoj selekcija crvene ranke pod imenom Rozijer.

U Rumuniji najviše se koristi Trojanu 9. Od novijih generativnih i kržavih podloga značajne su PF Scoldus, PF Otesani 8 i Poruborul de Jasi, od srednje bujnih PF Voinesti B i PF Galbior, a od bujnih Corcodus, PF Buburuz, PF Rozior varatic i PF Renelod Verde F. Od novijih vegetativnih podloga za šljivu iz Rumunije interesantne su PV Corcodus T-16, PV Otesani 11 i PV Galibor.

Najraširenija podloga za šljivu u Italiji je selekcija S 1/14, a u Belgiji i Španiji Crna damascenka S.

Generativne podloge

Od generativnih podloga za šljivu, najviše se u upotrebi sejanci Džanarike, zatim sejanci autohtonih (rakijskih) sorti šljive kao što su: Crnošljiva, Petrovača,Crvena ranka, Metlaš, Požegača, Belošljiva, Trnošljiva, Crni trn, Usurijska i Kanadska šljiva, ređe sejanci breskve, badema i kajsije.

Džanarika (R. cerasifera Ehrh) – Najmasovnija je podloga za šljivu ne samo u nas već i u svetu, jer njeno seme lako klija, period okulacije traje do sredine septembra, uspeh pri kalemljenju je odličan, ima dobar afinitet sa većim brojem ekonomski značajnih sorti itd. Inkompatibilna je sa Kalifornijskom plavom, Stenlijem i Tuelo grasom (Mišić, 1979). Primećeno je da se stabla Stenlija kalemljena na Džanarici u punoj rodnosti krive od same površine zemljišta ili čak izvaljuju. Nedostaci Džanarike kao podloge, sem pomenutih, su još osetljivost na mraz, posebno Požegača, neredovno rađanje, rani početak, a kasni završetak vegetacije. Na pseudogleju, koren Džanarike pati od gušenja – asfikcije (Lučić, 1977.). Pogodna je za kalemljenje šljive u vinogradarskoj zoni, aridnim područjima, a van tih oblasti dobre rezultate daje na osunčanim položajima. Na većim nadmorskim visinama ne preporučuje se njeno korišćenje za kalemljenje šljive.

Džanarika je domaćin virusa šarke šljive, pa s obzirom na to, stabla sa kojih se uzima seme moraju biti sasvim zdrava. Pri njenom korišćenju za kalemljenje sorti šljive, potrebno je da to budu proučeni i ispitani tipovi i forme. U suprotnom, ispoljavaju se svi njeni nedostaci kao podloge i praktični rezultati su veoma slabi.

Ostale podloge

Sejanci Crnošljive su manje bujni od sejanaca Džanarike, ali se kao Petrovača, Crvena ranka, Metlaš ili druge domaće (authtone) sorte šljive malo koriste u rasadničkoj proizvodnji i praksi, mada postoje pozitivni rezultati, vezani za primenu pomenutih podloga.

Crni trn je kao podloga otporan na mraz i sušu, a okalemljene sorte se odlikuju jako smanjenom bujnošću. U novije vreme se vrše ispitivanja Crnog trna kao podloge za guste zasade šljive. Daje mnogo izdanaka.

Naša iskustva sa Usurijskom, Kanadskom i drugim divljim vrstama šljive kao podlogama su vrlo oskudna i u ovom trenutku nemaju praktičnog značaja za naše šljivarstvo.

Slično je sa sejancima nekih sorti kao što su Zelena renkloda, Stenli i dr. mada je Milošević (1987, 1992) utvrdio da Čačanska rana, Čačanska lepotica, Čačanska najbolja, Čačanski šećer i Stenli kalemljene na pomenutim podlogama daju visoke i kvalitetne prinose. Po istom autoru, utvrđeno je da se u Čačanske lepotice kalemljene na Zelenoj renklodi javlja inkompatibilnost 8-10 god. po sadnji manifestovana prvo slabim vegetativnim prirastom, slabljenjem rodnosti, a zatim sušenjem stabla.

Breskva, badem i kajsija kao podloge za šljivu koriste u nekim zemljama sveta, dok u našoj nemaju praktičnog značaja.

Vegetativne podloge

Vegetativne podloge koje se koriste za kalemljenje pitomih sorti šljive kod nas i u svetu, vode poreklo od Domaće šljive (Prunus domestica L.), Trnošljive (Prunus insititia /Juss./L.) i Džanarike (Prunus cerasifera Ehrh.). S’ obzirom na stepen bujnosti, vegetativne podloge za šljivu su podeljene i tri grupe:

a) slabo bujne,

b) srednje bujne i

v) bujne.

Naša rasadnička proizvodnja i proizvodna praksa nemaju mnogo iskustva sa vegetativnim podlogama za šljivu, posebno selekcijama iz drugih zemalja Evrope i sveta.

Slabo bujne vegetativne podloge

U grupu slabo bujnih vegetativnih podloga spadaju Krosjespium, Peršor, Piksi, izdanci Požegače i izdanci Metlaša. Sa Krosjespiumom i Peršorom naša praksa nema nikakvih iskustava, Piksi se nalazi u fazi ispitivanja, dok sa izdancima Požegače i Metlaša postoje neki rezultati.

Piksi – Pripada Prunus insititia, a selekcionisani je u Ist Molingu u novije vreme. Pokazuje pozitivne osobine u rasadniku i zasadu. Kalemljene sorte šljive na Piksiju su slabo bujne, rano prorode i dobro rađaju. Naši istraživački centri poseduju pomenutu podlogu i prvi rezultati su pozitivni, a očekuju se novi. Stručnjaci Instituta u Vilhelminadorpu preporučuju gajenje šljive na pomenutoj podlozi u obliku vretenastog žbuna u gustoj sadnji uz navodnjavanje.

Izdanak požegače

Prema Paunovnću u Gavriloviću (1969), izdanak Požegače se ponaša kao slaba bujna podloga, posebno za Požegaču. Požegača kalemljena na svom izdanku, po istim autorima, otporna je na mraz i sušu, kasnije počinje, a ranije završava vegetaciju, rađa redovno i obilno svake godine dajući krupnije plodove koji zru 5-10 dana ranije nego Džanarici i drugim podlogama. Malo se koristi u praksi.

Izdanak Metlaša

Retko se koristi u praksi. Požegača kalemljena na Metlašu raste kržljavo, relativno je otporna na sušu, a osetljiva je n a m raz. Osrednje rađa, a plodovi su srednje krupni.

Srednje bujne vegetativne podloge

Postoji veći broj srednje bujnih podloga za šljivu kao što su Briselka, Komi misel, Komi pla, Damascenka iz Tuluza, GF 43, Marunka (akermanova šljiva), Hitner IV, Julijanka A, V, S, D , J , K , G F 6 55.2, izdanci Crvene ranke, Petrovače, Belošljive, Ilinjače, Plavare i Papračanke. Međutim, iskustva naše voćarske prakse sa pomenutim podlogama su zanemarljivo mala i u ovom trenutku nemaju većeg značaja. Mogu biti interesantne GF 43, izdanci Crvene ranke i Julijanka A (Sten Julien A).

GF43 – Stvorena je u Francuskoj iz populacije sejanca Aženke. Ne obrazuje izdanke u zasadu, a podnosi vlažnija zemljišta. Oslobođena je prisustva štetnih virusa. Francuski stručnjaci su ustanovili da Aženka kalemljena na GF 43 bolje rađa nego na drugim podlogama.

Izdanci Crvene ranke – Podnosi siromašna i suvlja zemljišta. Prema Paunoviću i Gavriloviću (1969) Požegača na izdanku Crvene ranke formira stablo srednjih dimenzija. Požegača na pomenutoj podlozi dobro rađa, ali su plodovi sitni. Nedostatak je kratak period mezgranja.

Julijanka A , B , C , D , J, K – Selekcionisana je u Ist Molingu, a pripada vrsti Prunus insititia (Juss.) L. Najznačajnija selekcija je Julijanka A ili St. Julijen A. Pokazala je dobru kompatibilnost sa ispitivanim sortama šljive. Sorte koje pripadaju domaćoj šljivi na pomenutoj podlozi rano prorode i obilno rađaju. Nedostatak St. Juliena A je osetljivost na mraz i sušu.

Selekcija Julijanke, GF 655.2 pokazala je bolje osobine. Odabrana je u Francuskoj iz populacije sejanaca Julijanke oslobođenih virusa. Kalemljenje sorte šljive rano prorode, dobro rađaju i daju krupnije plodove. Više se upotrebljava za kalemljenje breskve.

Bujne vegetativne podloge

U grupu bujnih vegetativnih p odloga z a š ljivu spadaju: Brompton, Marijan, Marijana GF 8.1 INFEL, Crna damascenka S, klonovi Džanarike Myrobalan A, V, S, D, E, i Alba, Krupna zelena, izdanak Crnošljive i Cerovačkog piskavca.

Naša iskustva sa pomenutim podlogama su zanemarljiva, ali se u zemljama Evrope i Amerike intezivno koriste u većoj ili manjoj meri, a najviše GF 8.1 INFEL, klonovi Džanarike Myrobalan A, V, S, D, E i Myrobalan alba i Brompton. Utvrđeno je da Brompton nije pogodna podloga za naše prirodne uslove.

Na izdanku Crnošljive, Požegača bujno raste, obilno rađa i daje krupne plodove, a uz to je otporna prema mrazu i suši. Nepogodna je zbog mogućnosti mešanja sa drugim podlogama i širenje virusa.

Na izdanku Cerovankog piskavca, Požegača je otporna na mraz i sušu, ali osrednje rađa i daje sitne plodove koji zru 4 – 9 dana ranije nego na Džanarici. Obe podloge nisu zaživele u našoj praksi.

Sorte šljive

Prema podacima iz literature (Mišić, 1979.) u svetu postoji više od 2500, a po Stoičkovu (1960.) 3.000 sorti šljive. Karakteristično je da su svako razdoblje u prošlosti i svaka zemlja imali određeni sortiment. Tek od 1952. god. počinje sistematski rad na modernizovanju sortimenta i tehnologije gajenja šljive. U Institut za voćarstvo u Čačku, uvežen je Stenli, američka sorta, sa ciljem popravke strukture suve šljive, prvenstveno Požegače. Stenli je raširen na značajnijim površinama, ali osnovni cilj nije postignut iz više razloga, a prvenstveno zbog kvaliteta koji daleko zaostaje za kvalitetom Požegače. Sem Stenlija, uvežene su neke stone sorte za snabdevanje turističkih centara, ali su opstale samo Rut Geršteter i kalifornijska plava. Prvi zvanični sortiment kod nas je donet 1874. god., a drugi 1981. Najnovija sortna lista je predložena i usvojena 1993. god. u V rnjačkoj B anji, a o buhvata s orte z a p roizvodne zasade (vodeće i prateće), sorte lokalnog značaja i perspektivne sorte.

Sorte za proizvodne zasade – vodeće

Čačanska lepotica

Stvorena je hibridizacijom u Centru za voćarstvo i vinogradarstvo u Čačku, a priznata je za novu 1975 god. Plodovi stižu za berbu krajem jula ili početkom avgusta. Prvenstveno su namenjeni za jelo u svežem stanju, mada se mogu koristiti i za neke vidove prerade, posebno u domaćinstvu (slatko, džem, rakija). Srednje su krupni, prosečne mase do 40 g i okruglastog oblika. Pokožica je tamno plava i prekrivena obilnim pepeljkom. Mezokarp je zelenkasto žut, čvrst, sočan i slatko nakiselog ukusa. Drvo je kržljavo do srednje bujno. Rano prorodi i rađa obilno. Samooplodna je sorta.

Stenli (Stanley)

Američka je sorta koja se u Srbiji jače širi od 1956. god. Plodovi za berbu pristižu od početka treće dekade avgusta. Srednje su krupni do krupni, prosečno teški do 38g i obrnuto jajastog oblika. Boja pokožice je tamno plava, prekrivena obilnim pepeljkom. Dobijaju je mnogo pre pune zrelosti. Mezokarp je zelenkasto žut, sočan, sladunjav i prosečnog kvaliteta. U vinogorjima se ponaša kao tipična cepača. Plodovi su kombinovane upotrebne vrednosti. Stablo je srednje bujno i rod donosi na majskim kiticama. Samooplodna je sorta.

Valjevka

Stvorena je u Centru za voćarstvo i vinogradarstvo u Čačku, a priznata je za novu 1985 god. Plodovi za berbu pristižu krajem  avgusta ili početkom septembra. Krupnoća im nije stabilno svojstvo tako da zavisi od p rinosa, a kreće se od 20 – 40 gr. Oblika su ovalnog i malo suženi kod peteljke. Boja pokožice je plava i prekrivena pepeljkom. Mezokarp je žut, sočan i slatko nakiselog ukusa i odvaja se od koštice. Mogu se koristiti za jelo u svežem stanju, preradu i sušenje. Drvo je srednje bujno, guste krošnje sa trnolikim izraštajima na jednogodišnjim grančicama i rodno. Zahteva redovnu rezidbu.

Čačanska rodna

Stvorena je u Centru za voćarstvo i vinogradarstvo u Čačku kada i Čačanska lepotica. Plodovi se beru krajem avgusta. Srednje su krupni, prosečno 25gr. Oblik im je jajast, a boja pokožice tamno plava sa obilnim pepeljkom. Mezokarp je žut, sočan, slatko nakiseo i odvaja se od koštice. Koristi se za jelo, preradu i sušenje. Stablo je srednje bujno i rodno, ali u uslovima redovne i pravilne rezidbe. Osetljiva je na šarku.

Požegača (selekcionisana)

Nepoznatog je porekla i predstavlja sortu sa najkvalitetnijim plodovima ne samo kod nas već i u čitavom svetu. Obiluje nizom tipova različitih biološko-privrednih osobina koji se posebno razlikuju po krupnoći ploda i rodnosti. Plodovi se beru krajem avgusta ili početkom septembra, a u hladnijim područjima i na većim nadmorskim visinama mnogo kasnije. Po krupnoći, pripadaju kategoriji sitnijih jer prosečna masa iznosi 15-17gr, sa tim što postoje tipovi sa masom ploda većom od 25gr. Oblika su tipično jajastog sa tamno plavom pokožicom prekrivenom obilnim pepeljkom. Meso je zlatno žuto, čvrsto, sočno i prepoznatljivog, slatko nakiselog ukusa, vrhunskog kvaliteta kakav ne poseduje ni jedna do sada poznata sorta šljive. Upotrebna vrednost plodova je raznovrsna. Cepača je. Drvo je umereno bujno sa prepoznatljivim tankim i relativno kratkim rodnim  rančicama. Osetljiva je na bolesti, posebno na šarku, što joj ograničava dalje širenje.

Sorte za proizvodne zasade – prateće

Altanova renkloda (Reine Claude d’ Althan)

Sejanac je zelene renoklade u bivšoj Češkoslovačkoj. Stara je sorta. Plodovi se beru krajem jula ili početkom avgusta. Krupni su do vrlo krupni, prosečne mase 40-50gr, oblika okruglastog, spljoštenog na krajevima. Pokožica je crvenkasto plava, prekrivena pepeljkom. Mezokarp je zlatno žut, čvrst, sočan, slatko nakiseo i prijatne arome.Altanova renkloda Delimično se ili sasvim odvaja od koštunice. Pogodan je za jelo kao svež, i za kompot.Drvo je srednje bujno. Samobesplodna je sorta.

Herman (Herman)

Stvoren je u Švedskoj. Plodovi se beru rano, krajem prve dekade jula. Srednje su krupni, prosečne mase 25-30gr, ovalnog oblika i plavo ljubičaste boje pokožice prekrivene pepeljkom. Mezokarp je čvrste, sočan i nakiselog ukusa. Stona je sorta. Stablo je srednje bujno do bujno i rodno. Samooplodna je sorta sklona naizmeničnom rađa- nju, pa je rezidba obavezna mera svake godine.

Krupna zelena renklada (Green Gage)

Neutvrđenog je porekla, a gaji se u zemljama zapadne Evrope za spravljanje kompota. Plodovi zru krajem avgusta ili početkom septembra. Srednje su krupnoće, okruglog oblika i zelenkaste sa zelenkasto žute boje pokožice. Meso je zelnkasto žuto, čvrsto, sočno i slatko nakiselo. Stablo je srednje bujno i rodno. Samobesplodna je sorta.

Sorte lokalnog značaja

Čačanska rana

Stvorena je u Centru za voćarstvo i vinogradrstvo u Čačku, a priznata za novu sortu 1975god. Plodovi se beru krajem juna ili početkom jula. Neujednačene su krupnoće jer prosečna masa varira od 35-80gr, pa i preko 100gr. Oblika su izduženo jajastog i ljubičasto plave boje pokožice. Meso je žuto, čvrsto i sočno, zadovoljavajućeg ukusa. Drvo je srednje bujno do bujno. Samobesplodna je sorta.

Kalifornijska plava (California Vlue)

Nastala je od sejanca breskolike šljive u SAD. Plodovi se beru u drugoj dekadi jula. Krupni su vrlo krupni, prosečne mase između 50 i 70g, o kruglog o blika i plave pokožice. Meso je žućkasto zeleno, čvrsto, sočno i dobrog ukusa. Delimično se ili sasvim odvaja od koštice. Drvo je srednje bujno i rodno.

Valerija

Stvorena je u istom istraživačkom centru kao i prethodna sorta, ali 1986 god. Plodovi se beru krajem jula ili početkom avgusta, ali nešto pre čačanske lepotice. Krupni su, prosečne mase od 4 6 – 59gr. Boja p okožice im je tamno plava. Meso je zelenkaste boje i kiselkastog ukusa. Drvo je kržljavo do srednje bujno i rodno. Samooplodna je sorta.

Čačanska najbolja

Stvorena je u Centru za voćarstvo i vinogradarstvo u Čačku. Plodovi se beru u drugoj polovini avgusta, neki dan pre Stenlija. Krupni su do vrlo krupni, prosečne mase između 44 i 100gr. Oblika su cilindričnog, a boje tamno plave koju dobijaju mesec dana pre pune zrelosti. Meso je žuto, vrlo čvrsto, kiselkasto slatko i pogodno za duboko smrzavanje. Odvaja se od koštice. Drvo je veoma bujno i rodno. Samobesplodna je sorta.

Čačanski šećer

Stvoren je u istom istraživačkom centru kao prethodna sorta, ali od različitih roditelja. Plodovi se beru krajem avgusta ili početkom septembra. Srednje su krupni, prosečne mase oko 41gr. Oblika su jajastog, a boje p urpurno plave. Meso je žuto, čvrsto, sočno i slatko, podesno za sušenje. Cepača je. Koštica je veoma sitna. Stablo je kržljavo do srednje bujno. Samobesplodna je sorta, podesna za gajenje u toplijem i suvljem klimatu jer je osetljiva na trulež plodova.

Aženka (Agen 707)

Opšte poznata je francuska sorta neutvrđenog porekla sa plodovima pogodnim za sušenje. Ima veliki broj tipova koji se razlikuju po krupnoći ploda. Plodovi se beru krajem avgusta ili početkom septembra. Sitni su do srednje krupni (22-30gr), jajastog oblika i crvenkasto plave boje pokožice. Meso je sočno, slatko i delimično se odvaja od koštice. Drvo je umereno bujno. U pogledu oplodnje ponaša se dvojako: samobesplodna je ili delimično samooplodna u našim uslovima.

Prezident (Prezident)

Stvoren je u Engleskoj 1901 god. Najviše se gaji u zapadnoj Evropi. Plodovi se beru početkom septembra. Krupni su (45-60gr.), a oblika okruglasto jajastog. Boja pokožice je ljubičasto plava. Meso je žuto, čvrsto, sočno i kiselkasto slatko. Odvaja se od koštice. Stablo je umereno bujno do bujno. Samobesplodna je sorta.

Rut Geršteter (Ruth Gerstetter)

Stvorena je u Nemačkoj. U proizvodnji je od 1932. godine. Gaji se u Belgiji, Švajcarskoj, Nema- čkoj, Holandiji, Italiji i Austriji, a sporadično i u Srbiji. Sazreva krajem juna i početkom jula. To je najranija cepača među sortama domaće šljive. Slabo je do srednje bujna. Cvet je osetljiv prema prolećnim mrazevima. Cveta rano. Autoinkompatibilna je. Dobri oprašivači za sortu Rut geršteter su Ersingerova, Rana rodna, Kenigsbaherova rana, Aženka 707 i Stenli. Rut Geršteter je tolerantan je prema virusu šarke šljive. Rano počinje da rađa, a zatim redovno i dobro rađa. Plodovi otpadaju u punoj zrelost.

Ana Špet (Anna Spath)

Stara je nemačka poznata sorta koja se dosta gaji, posebno u Rumuniji i zemljama bivšeg SSSR-a. Plodovi zru u prvoj polovini septembra. Srednje su krupni sa prosečnom masom od 26-42gr. Imaju okruglo ovalni oblik i crvenkasto plavu pokožicu. Meso je žuto zeleno, sočno i slatko nakiselog ukusa. Odvaja se od koštice. Plodovi se koriste za različite vidove upotrebe, tj. kao stono voće i za preradu u domaćinstvu i industriji. Drvo je srednje bujno sa karakterističnom obrnutom piramidalnom krošnjom. Samooplodna je i rodna sorta.

Perspektivne sorte

Pozna plava (Čačak Spate)

Stvorena je 1980. godine samooplodnjom sorte Čačanska najbolja. U saradnji sa Klausom Ganterom zaštićena je na području Evropske Unije pod nazivom Čačak Spate, a za sortu je priznata 2008. godine.

Opal (Opal)

Švedska je sorta. Plodovi su sitni do srednje krupni (31gr), okruglasti i crvenkasto purpurne boje pokožice. Bere se u drugoj dekadi jula. Drvo je srednje bujno. Samooplodna je sorta.

Jalamica (Lalomita)

Rumunska je sorta novijeg datuma. Plodovi su srednje krupni (28-40gr), okruglasti i zanimljive tamno kestenjaste boje pokožice. Bere se u drugoj polovini jula. Drvo je srednje bujno do bujno. Delimično je samooplodna sorta.

Silvija (Silvia)

Stvorena je u Rumuniji hibridizacijom u novije vreme. Plodovi su krupni (40 – 48gr), eliptičnog oblika i plave boje. Zru u prvoj polovini avgusta. Drvoje srednje bujno. Samobesplodna je sorta.

Sentenai (Centenai)

Rumunska je sorta stvorena iste godine kada i prethodna. Plodovi su srednje krupni do krupni (36-45gr), obrnuto jajastog oblika i plave pokožice. Drvo je kržljavo do srednje bujno. Samobesplodna je sorta.

Albatros (Albatros)

Novija je rumunska sorta. Plodovi su srednje krupni do krupni podesni za različite vidove upotrebe. Rađa redovno i obilno. Drvo je bujno. Samobesplodna je sorta.

Vangerka jubilenaja (Vangerka obilena)

Stvorena je u Moldaviji u novije vreme. Plodovi se srednje krupni do krupni (40gr), okruglasti i pomalo asimetrični, tamno plave pokožice. Bere se krajem druge dekade avgusta. Drvo je kržljavo do umereno bujno i rodna. Samooplodna je sorta.

Tardikom (Tardicotes)

Francuska je sorta nastala ukrštanjem 1982. god. Plodovi su srednje krupni (28-30gr.) duguljastog oblika i ljubičaste boje pokoljice. Beru se krajem avgusta ili početkom ili početkom septembra. Drvo je umereno bujno do bujno i rodno. Samooplodna je sorta. Potrebno je napomenuti, pre svega zbog velikog njihovog učešća u sortnoj strukturi u nas, rakijske sorte. Obuhvataju uglavnom domaće ili odomaćene sorte čiji se plodovi prvenstveno koriste za proizvodnju rakije, a neke se mogu koristiti za jelo u svežem stanju (Crvena ranka) pa i neke vidove prerade u domaćinstvu (pekmez). Najraširenija i najvažnije u našoj zemlji su: Crvena ranka (Šumadinka, Berosavka, Crvenjača), Metlaš (Dragačevska, Okruglica,Šećerlija), Trnovača (Cerovački piskavac), Crnošljiva (Trnošljiva, Drenovka, Aranka), Moravka (Bugarka), Saradžem, Šarica, Fruškogorska bela, Petrovača, Belošljiva i dr.

Katinka (Katinka)

Stvorena je u Nemačkoj. Sazreva u drugoj polovini jula, približno istovremeno sa Čačanskom ranom. Katinka je samooplodna sorta. Rano počinje da rađa, a zatim rađa uredno i obilno. Otporna je prema prouzrokovaču monilinije i virusu šarke šljive. Plod Katinke je sitan do srednje krupan (25 do 30gr), ovalan ili izdužen, plavoljubičaste boje, čvrst, umereno sočan, ukusan (sadrži 15,5% rastvorljive suve materije). Cepača je.

Elena (Elena)

Stvorena je u Nemačkoj. U proizvodnji je od 1993. godine. Sazreva u drugoj polovini septembra, oko 1 do 2 nedelje posle Požegače. Elena je samooplodna sorta. Rano počinje da rađa, a zatim rađa uredno i vrlo dobro, naročito u toplijim područjima. Otporna je prema virusu šarke šljive. Plod je srednje krupan (30 do 40gr), ovalan, tamnoplave pokožice sa obilnim pepeljkom. Meso ploda je slatko, čvrsto, osrednjeg ukusa, transportabilno. Plod se koristi u svežem stanju kao stona šljiva i za industrijsku preradu.

Topstar plus (Topstar plus)

Stvorena je u Nemačkoj. U proizvodnji je od 2002. godine. Zaštićena je. Sazreva 32 dana pre Stenlija. Topstar plus je umereno bujna sorta. Cveta srednje pozno i obilno. Samooplodna je. Rađa redovno i dobro. Otporna je prema virusu šarke šljive, a malo osetljiva prema Monilinia laxa. Plod je srednje krupan, eliptičnojajast, vrh je zaobljen. Pokožica je intenzivno plava. Plod ne puca. Meso je žutozeleno, čvrsto, sočno, slatkonakiselo, kvalitetno. Koštica je srednje krupna. Cepača je. Vrlo je pogodna za stonu upotrebu.

Morfološke i fiziološke osobine šljive

Šljiva ima stablo o srednjih razmera, a može biti i žbunasta. Koren se razvija dosta duboko. U sloju do 50cm dubine nalazi se oko 70% mase korenovog sistema. Pojedine žile dostižu do 2m dubine. U horizontalnom pravcu korenov sistem se razvija 8 m i više. Prema tome, žile se razvijaju više površinski. Odlika skoro svih sorti šljive je da u velikoj meri razvijaju izdanke i izbojke koji se koriste za razmnožavanje. Zahvaljujući tome, šljiva je veoma rasprostranjena voćna vrsta. Šljiva ima piramidalnu ili okruglastu krunu. Cvetni pupoljci šljive formiraju se po pravilu od jula, mada vreme početka formiranja zavisi od početka vegetacije, veličine prinosa, vremenskih prilika, primenjene agrotehnike i dr. Prema Mišiću (1989), diferenciranje cvetnih pupoljaka najranije počinje kod letnje sorte Kalifornijske plave, a kasno kod pozne sorte šljive Požegače. Cvetni pupoljci su na kratkim ili dugim jednogodišnjim grančicama, na kratkim višegodišnjim grančicama (koje žive 3 – 5 godina) i na trnolikim izraštajima. Rodnost šljive je vrlo različita (50 do 250kg) po stablu.

Ekološki uslovi za gajenje šljive

Zemljište je osnovni ekološki činilac i predstavlja osnovu za porast, produktivnost i dugovečnost šljive, kao i za dobar kvalitet plodova.

Šljiva najbolje uspeva na dubokom ( preko 1 ,5m), propustljivom, rastresitom, plodnom zemljištu, snabdeveno organskim materijama, koje može da primi i zadrži dovoljne količine vlage u toku sušnog perioda vegetacije. Teške smonice, podzoli i krečna zemljišta ne odgovaraju za gajenje šljive. Najbolje uspeva na gajnjači, dubokom aluvijumu i blago opodzoljenoj gajnjači. Na krečnom zemljištu često se javlja nedostatak gvožđa i magnezijuma, što dovodi do pojave hloroze. U našim uslovima, šljiva se najviše gaji na podzolu, koji se skoro ne može izbeći pri zasnivanju zasada, jer je to najrašireniji tip zemljišta u našim šljivarskim reonima. Da bi u takvim reonima gajenje šljive bilo rentabilno, neophodno je meliorativnim merama popraviti osobine ovog zemljišta. S obzirom da šljiva ima veliki biološki potencijal rodnosti, neophodno je da je zemljište bogato hranjivim materijama.

Potrebe šljive za azotom su velike, veće nego za ostalim hranjivi materijama. Međutim, u svim našim reonima u kojima se šljiva gaji, u zemljištu nedostaje azot. Zbog toga je potrebno da se đubri organskim đubrivima, koja su izvor azota. Od količine azota u zemljištu zavise i vegetativni prirast i reproduktivna sposobnost šljive. Pri nedostatku azota smanjuje se prirast svih delova biljke, lišće je bledo i sitno, letorasti su kratki i tanki, slabije je zametanje plodova, zametnuti plodovi više otpadaju i ranije sazrevaju.

Potrebe šljive za kalijumom takođe su velike. Pri jačem nedostatku kalijuma smanjuje se prirast, skraćuju internodije, listovi su sitni, hloroza se javlja između nerava, a ivica lista izgleda kao opaljena i savija se ka unutrašnjosti, zametnuti plodovi masovno otpadaju, a oni koji sazru lošeg su kvaliteta, pojačava se osetljivost stabla prema niskim temperaturama. Naša zemljišta su u većini slučajeva srednje obezbeđena kalijumom (20mg%) a nedostatak s e najčešće javlja na lakom, plitkom i alkalnom zemljištu.

Azot i kalijum su najvažniji biogeni elementi za normalan porast i razvoj mladih zasada šljive.

Potrebe šljive za fosforom su mnogo manje nego za azotom i kalijumom i najčešće nema simptoma nedostataka fosfora.

Šljiva najbolje uspeva pri slabo kiseloj reakciji zemljišta (rN – 5,5 do 6,5). Toplota je veoma važan klimatski činilac za uspevanje šljiva. Toplota određuje intenzitet fotosinteze i drugih fizioloških procesa. Najvećem broju sorti šljiva odgovara umereno kontinentalna klima sa srednjom godišnjom temperaturom od 9 – 11°S, i srednjom temperaturom letnjih meseci od 17 do 20°S. U takvim uslovima normalno se odvijaju foziološki procesi i porast, formiraju se cvetni pupoljci i rod i na vreme završava vegetacija.

Prema Mišiću (1979.), kada je srednja temperatura u letnjim mesecima (jun, jul i avgust) od 18 – 20°S, Požegača sazreva u prvoj polovini septembra, dobro rađa i sadrži dosta šećera, a pepeljak na pokožici je lepo razvijen. U područjima sa srednjom letnjom temperaturom nižom od 17°S šljiva slabije rađa a plodovi ostaju kiseli.

Oštra kolebanja temperature u martu i aprilu nepovoljno utiču na rodnost šljive. Zato područja u kojima su česti prodori toplih talasa u januaru i februaru (što izaziva ranije kretanje vegetacije) nisu pogodna za šljivu.

Visoke temperature u toku cvetanja deluju nepovoljno na oplođenje, jer isušuju žig tučka i otežavaju klijanje polena.

Za gajenje šljive vrlo su značajne ukupne godišnje količine padavina, a isto tako i njihova raspoređenost u toku godine. Za normalan rast, razviće i plodonošenje šljive neophodno je da je zemljište dovoljno vlažno u toku celog vegetacionog perioda.

Većina sorti šljive najbolje uspeva u reonima sa godišnjom sumom padavina od 700 do 1000mm (s tim da u vegetacionom periodu padne od 350-600mm) i relativnom vlažnošću vazduha od 75-85%. U početku vegetacije, kada su najintenzivniji porast vegetativnih organa i zametanje plodova, potrebne su velike količine vode. Pri nedostatku vlage u periodu obrazovanja koštice (kada je plod veličine lešnika, 20 – 30 dana posle precvetavanja), nastaje masovno otpadanje zametnutih plodova, a oni koji ostaju su sitni i nepravilno se razvijaju.

Za vreme sušnih letnjih meseci, nastaje opšti zastoj biljke, a plodovi ostaju sitni, prevremeno dozrevaju i masovno otpadaju pred berbu i slabog su kvaliteta.

Podizanje zasada šljive

Glavna masa korenovog sistema šljive razvija se u sloju do 50 cm dubine, o čemu treba voditi računa pri dređivanju meliorativnog đubrenja i rigolovanju.

Meliorativnom đubrenjem zemljište treba dovesti do nivoa srednje obezbeđenosti važnijim hranjivim elementima.

Smatra se da je zemljište srednje obezbeđeno ako sadrži 10 mg % P₂O₅;  30 mg% K₂0 i 2% humusa. Dubina rigolovanja zavisi od fizičkih osobina zemljišta.

Za šljivu je dovoljno da se rigoluje na 60 cm dubine, međutim, ako je zemljište loših fizičkih osobina treba ga rigolovati na dubinu i do 100cm.

U slučaju da se ne može rigolovati cela površina (zbog konfiguracije terena), treba rigolovati u pantljike ili, u krajnjem slučaju, za sadnju se kopaju rupe duboke 60 cm, a 150 cm u prečniku.

Pre rigolovanja neophodno je površinu očistiti od žbunja, kamenja i poravnati manje depresije. U izvesnim slučajevima su potrebni i obimniji radovi – terasiranje. Pošto se šljiva uglavnom gaji na terenima oštrijeg reljefa, to je potrebno da se nešto više zaštiti zemljište od erozije.

Erozioni procesi javljaju se na zemljištima gde su nagibi veći od 8°, padavine veće od 30mm za 24 časa i njihov intenzitet 6,25mm za 6 minuta.

Na površinama s padom od 5 – 8° obično se podižu bankine.

Bankine su grebenasta uzvišenja s kanalom na gornjojstrani (za prihvatanje vode koja dolazi sa viših položaja). Primenu bankina treba uskladiti sa gajenjem i održavanjem šljivika. Osim razmeštaja, bankinama treba odrediti i dimenzije pri čemu se uzima u obzir nagnutost terena.

Širina bankine treba da omogući prolaz mašina i ne treba da je manja od 2,5 m. Bankine se postavljaju u pravilnim konturnim linijama sa dužinskim padom od 0,5 -1%.

Površine preko 8° mogu se obrađivati primenom stepenastih terasa. U našoj zemlji poseban značaj za voćarstvo imaju baš takve površine sa povoljnim ekološkim uslovima. Terasama se p odešava kontrapad oko 5%, a dužinski pad od 0,5 do 1%. Da bi se izveli viškovi vode, terase se moraju prekidati na određenoj dužini uz uređenje kanala za odvođenje vode. Terase se izrađuju pre rigolovanja, a terasiranje zemljišta vrši se uporedo s rigolovanjem uz dodatni ručni rad oko planiranja i izrade škarpi.

Oblik krune i rastojanje

Šljiva se može gajiti u jednoj vertikalnoj ravni i u slobodnom prostoru. Ona može da se prilagođava mnogim oblicima krune. Koji će se sistem gajenja primeniti zavisi pre svega od planirane agrotehnike i ekoloških uslova. U našoj zemlji najčešće se koriste palmeta sa kosim grnama, vaza i poboljšana piramida sa 3-4 osnovne grane. Orezivanjem radi obrazovanja krune od prve do četvrte godine posle sađenja, treba da se stvori takav skelet grana koji će moći da izdrži teret roda i da obezbedi prodiranje dovoljno svetlosti neophodne za normalno dozrevanje letorasta.

Rastojanje pri sađenju zavisi od sistema uzgoja, oblika krune, osobenosti podloge, oblika terena, fizičkih i hemijskih osobina zemljišta.

Gore navedena rastojanja mogu se povećati ili smanjivati u zavisnosti od napred navedenih uslova.

Sađenje i agrotehnika u uzgojnom periodu

Priprema sadnica se sastoji u skraćivanju, odnosno osvežavanju preseka na žilama korena. Pri tome se uklone sve povređene žile do mesta povrede. Preseci žila treba da su pravi. Priprema za sađenje obuhvata razvrstavanje sadnica po razvijenosti, naročito korenovog sistema. Ne preporučuje se da se sadnice različite razvijenosti sade zajedno.

Osim osnovnog, meliorativnog đubrenja, preporučuje se i đubrenje prilikom sađenja. Ovo se radi čak i kad je zemljište dobrih fizičkih i hemijskih osobina. Upotrebljavaju se stajnjak ili kompost i mineralna đubriva. Orijentacione norme đubriva su 15 do 20kg stajnjaka ili komposta i 150 do 200gr mineralnog đubriva (NPK) za svaku sadnicu.

U zemljištu gde nije izvršeno rigolovanje pre sađenja kopaju se rupe čija je širina 1,5-2,5m, kako bi se pripremila dobra zemlja za što bolji razvoj korena. Jame su kvadratne, pravougaone ili okrugle, zavisno od konfiguracije terena, a duboke su do 60 cm. Kopanje j ama se vrši na sledeći način, prvi sloj površinske zemlje do 20cm izbaci se sa jedne strane jame, a drugi sloj od 20 do 40cm dubine sa druge strane. Najdublji sloj od 40-60cm s amo se prekopa i ostavi na istoj dubini. Na dno svake jame naspe se kalijevo i fosforno đubrivo (1/3 od predviđene količine), a drugi deo (2/3) pomeša se sa iskopanom površinskom zemljom iz jame. Jama se zatrpava najmanje 3 dana pre sadnje. Prvi sloj površinske zemlje sa mineralnim đubrivom stavi se na dubinu od 20 – 40 cm, ali tako da u sredini jame (uz kolac) stvori humku, većim delom zemlje iz drugog sloja ispuni se ostatak jame. U sredini zatrpane rupe ostavlja se omanje udubljenje u koje se stavlja kasnije sadnica i zatrpava se zemljom i organskim đubrivom.

Po pravilu, sadnja se o bavlja u jesen, i to što ranije. Osnovnu pripremu treba izvršiti najmanje mesec dana pre sađenja, da bi se zemljište sleglo do vremena sađenja. Sađenje se može obavljati u toku celog perioda mirovanja, ukoliko vremenske prilike dozvoljavaju, tj. ako nisu jaki mrazevi.

U redovne radove posle sađenja spadaju zaštita sadnica od zečeva (ukoliko se sade u jesen), zimsko prskanje, skraćivanje sadnica, privezivanje sadnica za kolac, zastiranje (mulčiranje), održavanje zemljišta, navodnjavanje i dr.

Zaštiti sadnica od zečeva treba posvetiti punu pažnju. Ukoliko površina buduće plantaže nije ograđena, sadnice se zaštićuju uvijanjem mrežom za zaštitu, slamom ili drugim materijalom pogodnim za ovu svrhu.

Primenjena agrotehnika u uzgojnom periodu ima za cilj da doprinese bržem i boljem razvoju voćke. Od agrotehničkih mera u ovom periodu na razvoj i početak rodnosti utiču rezidba, đubrenje, održavanje zemljišta, navodnjavanje i zaštita od bolesti i štetočina. Agrotehnika je slična kao i u drugih voćaka, sem đubrenja, koje ima neke specifičnosti, pa ćemo o tome reći nešto više.

U periodu uzgoja, đubrenjem se popravljaju fizičke, hemijske i b iološke o sobine z emljišta i time stvaraju povoljni uslovi za razvoj voćaka. Najvažniji element u ovom periodu ishrane voćaka je azot.

Azotna đubriva se unose u zemljište u više mahova, a najčešće dva puta: pred početak vegetacije i u drugoj polovini jula. Nepotrebno je đubriti šljivu fosfornim đubrivima na aluvijalnim, dubokim i vlažnim zemljištima. Isto tako, ne treba đubriti ni zemljišta bogata humusom. Međutim, na kiselim i šljunkovitim zemljištima koja su redovno siromašna u organskim materijama treba da se unose fosforna đubriva.

Kalijumova đubriva se unose u jesen, i to na veću dubinu, što bliže masi korenovog sistema.

Naročito u periodu uzgoja potrebne su optimalne količine kalijuma u zemljištu.

Rezidba šljive

Šljiva donosi rod na jednogodišnjim rodnim grančicama, pa ih zbog toga uz istovremeno pravilnu ishranu zametnutih plodova, treba redovno obnavljati. Zavisno od uslova gajenja i sortnih osobina, šljiva rađa na različitim rodnim granama (mešovite, kratke – krute i majske kitice).

Na osnovu rodnih gračica na kojima pretežno donose rod, sve sorte šljive su podeljene u tri grupe.

U prvu grupu spadaju sorte koje uglavnom donose rod na jakim dugim mešovitim rodnim granama. Ove grane pored cvetnih imaju i drvne pupoljke iz kojih se obrazuju kratke rodne grane za narednu godinu. Sorte ove grupe rano stupaju u plodonošenje, redovno i obilno rađaju. U ovu grupu spadaju sve japanske i američke sorte šljiva. Da bi se obezbedio kvalitetan i obilan rod ove sorte treba intenzivno orezivati svake g odine, r adi š to j ačeg s tvaranja m ešovitih rodnih grančica za rod u narednoj godini. Starije iznureno drvo treba očistiti od prekobrojnih i konkurentnih lastara, kao i sve sitne i nerodne grančice koje se nalaze unutar krune i vrše zasenjivanje.

Drugu grupu čine sorte koje pretežno donose rod na kratkim jednogodišnjim lastarima koji se nalaze na dvogodišnjim (Požegača, Imperijal, Aženka, Ana špet i dr.) ili starijim granama (Stenli). Ovde spadaju sve evropske šljive i naša Požegača. Sorte iz ove grupe kasnije stupaju u rod i sklone su alternativnom rađanju, pa je zbog toga potrebno češće podmlađivanje i zamena rodnih grančica. Za ove sorte nije neophodna tako jaka rezidba kao za sorte prve grupe. Požegača i druge sorte daju bolji kvalitet na kratkim rodnim granama koje su izbile na dvogodišnjem drvetu. Ako su rodne grane starije i na starijim skeletnim granama, one alternativno rađaju i plodovi su sitni i manje kvalitetni. Zbog toga, ako se blagovremenom rezidbom ne vrši obnova rodnih grančica, šljiva počinje da rađa svake druge godine. Prilikom rezidbe treba ostaviti dovoljan broj jednogodišnjih lastara kako bi se na njima sledeće godine obrazovale kratke rodne grančice. Normalan prirast za sorte ove grupe je porast letorast od 30 – 40cm.

Kod ovih sorti šljive grane obično rastu uspravno i gusto, usled čega dolazi do sasušivanja grančica unutar krune i ogoljavanja nižih delova skeletnih grana (zato rađaju na vrhovima s keletnih grana u sled čega č esto d olazi i do lomljenja). Rezidbom treba krunu stalno proređivati, a vrhove skeletnih grana oslobađati prekobrojnih i konkurentnih lastara. Vodopije treba redovno uklanjati u osnovi sem kada treba da popune upražnjeno mesto ili slomljenu granu.

Intenzitet rezidbe treba usaglasiti i sa namenom proizvedenih plodova. Stone sorte treba jače orezivati i prorediti plodove kako bi imali bolje uslove ishrane i bili krupniji i boljeg kvaliteta. Sorte čiji su plodovi namenjeni za industrijsku proizvodnju ne moraju se tako intenzivno orezivati.

Sorta Stenlej pretežno donosi plod na kratkim rodnim grančicama koje se nalaze na starijem drvetu. Posebnu pažnju treba posvetiti stalnom skraćivanju skeletnih grana, tj. prevođenju na niži letorast i stalnom čišćenju vrhova od suvišnih i konkurentnih lastara. Tako se postiže bolje obrastanje kratkim rodnim grančicama u nižim delovima skeletnih grana.

U treću grupu sorti spadaju Mirabela, Crvena ranka i svi tipovi Džanarike. Ove sorte donose rod na mešovitim i kratkim rodnim grančicama i na majskim uketima, rano stupaju u plodonošenje i obilno rađaju (zbog toga što donose rod na svim rodnim grančicama). Kratke rodne grančice i majske kitice žive 2-6 godina, a najbolji kvalitet roda daju u drugoj i trećoj godini.

S obzirom da redovno i obilno rađaju, treba ih tako orezivati da se spreči iznurivanje stabla, a potrebno je povremeno podmlađivanje rodnog drveta radi obnove i zamene. Kod ovih sorti rezidba se može izvoditi svake godine, sem u slučaju kada su prethodne godine prorodile i stabla počinju vegetativno da slabe (kada ih treba orezivati redovno svake godine), kao i sorte iz prve i druge grupe šljiva.

Berba šljive

S obzirom na sortu i namenu, plodovi se beru u botaničkoj i tehnološkoj zrelosti, koja se određuje na osnovu veličine, boje, ukusa, sadržaja suve materije, šećera, kiselina, pektina i sile kojom se plod drži za peteljku. U botaničkoj zrelosti beru se plodovi za konzum u svežem stanju i za preradu u kompot i slatko. U ovoj fazi plodovi su pogodni za transport, pokožica je karakteristične boje za sortu, prekrivena pepeljkom, a mezokarp počinje da dobija karakterističan ukus i aromu. Za bliža tržišta, plodovi se mogu brati zreliji, a za dalja zeleniji. Za preradu u rakiju, džem, pekmez, marmeladu, sok i slične prerađevine kao i za sušenje, plodovi se beru u tehnološkoj zrelosti, a to je kad u kruni ima 5 do 10% omekšalih plodova. Berba se obavlja ručno i trešenjem. Ručno se beru plodovi namenjeni upotrebi u svežem stanju , što je najkvalitetniji ali i najskuplji vid berbe. Trešenjem se beru plodovi za preradu i sušenje. Trešenje se obavlja mehanički ručno ili specijalnim mašinama tresačima. Ne preporučuje se mlaćenje motkama (najprimitivniji vid berbe) jer se na ovaj način oštećuju plodovi, pupoljci, grane i grančice. Po berbi pristupa se klasiranju na osnovu evropskog protokola o standardizaciji voća (ekstra klasa, I i II klasa).

Pod kvalitetom ekstra podrazumevaju se plodovi koji su po krupnoći, zrelosti i boji ujednačeni, sortno čisti, bez peteljke i ručno obrani. U jednom pakovanju dozvoljava se do 5% plodova koji ne ispunjavaju uslove za ovu ali ispunjavaju za narednu, nižu klasu.

Plodovi kvaliteta I moraju imati približno iste osobine kao plodovi ekstra kvaliteta, s tim što se dozvoljava da u pakovanju bude i do 10% mase plodova koji ne ispunjavaju uslove za ovu klasu, ali odgovaraju II klasi.

Plodovi kvaliteta II moraju biti zdravi, čisti i potpuno zreli, sa izvesnim nedostacima u pogledu oblika ploda. U jedinici pakovanja može biti do 20% prezrelih plodova, do 10% mase plodova sa peteljkom, kao i najviše 5% crvljivih plodova.

Preostali plodovi se koriste za preradu, najčešće u rakiju. Sveži plodovi šljive nisu podesni za duže čuvanje. U zavisnosti od namene plodova i svih drugih faktora, radnik u toku dana može da nabere od 200 do 500kg.

Sušenje je jedan od najboljih načina realizacije proizvodnje šljive. Nažalost, proizvođači na našem području nemaju navike da suše plodove šljive. U narednom periodu sušenje treba da se maksimalno razvije te je neophodan poseban rad sa proizvođačima da ovaj vid prerade sprovedu kvalitetno i uspešno. U komercijalnoj proizvodnji za sušenje se koriste savremene sušare različitih tipova i kapaciteta. U seoskim domaćinstvima koriste se relativno primitivne, ali efikasne sušare koje kao izvor energije koriste drvo. Sušenjem se sadržaj vlage svodi na nekih 18%. Za kilogram suvih šljiva potrebno je oko 3kg svežih plodova.

Pripremio: dipl ing polj Predrag Nastić

Preuzet tekst :”Tehnologija proizvodnje šljive“  autori: Prof. Dr Radisav Blagojević i Master inž. Vladimir Božić